Leviticus recenzija – Ljubav kao prokletstvo i strah kao kazna
Leviticus recenzija ★★★★ (4/5)
Leviti – psihološki horor
Distribucija: Megacom Film
IMDB – 6.4
Rotten Tomatoes – Kritičari: 92% / Publika: – 82%
Najstrašniji horor je onaj koji je blizak stvarnosti, ili onaj koji je inspirisan društvenim pojavama u sistemima u kojima živimo. Takav horor vas plaši vas svetom koji je nemilosrdan prema ljudima koji su drukčiji i koji iskaču iz prihvatljivog obrasca ponašanja, a natprirodna sila ili monstrum ne razlikuje se mnogo od ljudi koji su deo tog sistema. Leviticus je debi film Adriana Chiarellea, i jedno od najprijatnijih iznenađenja ove godine. Moram primetiti da u poslednjih nekoliko godina Australija i Novi Zeland daju izuzetan doprinos pop kulturi na svetskom nivou (horori It Follows, Talk to me, Leviticus, muzika Tame Impala, Lorde…)
Sezona horora
Pre nego što uđemo u sam film, hajde da pomenemo širu sliku horor scene ove godine jer Leviticus nije puka slučajnost. Živimo u trenutku kada indie horor doživljava pravu renesansu. Backrooms, Obsession, Leviticus, i još niz manjih filmova koji su prošli kroz Sundance i stigli do šire publike. Svi ovi filmovi odlikuju se kvalitetnom atmosferom koja je zasnovana na građenju likova i priče koji imaju prednost u odnosu na veliki budžet, u centru pažnje je ljudska psihologija, a ne ubice iz močvara koji nose maske. Sve se zasniva na idejama iz savremenog društva koje ostaju duže sa gledaocima posle gledanja. Odlično je vreme za prave horor fanove (myself included).
It Follows iz 2014. je bio katalizator promene žanra. David Robert Mitchell (u bioskopima gledamo njegov The End of the Oak street) je sa malim budžetom napravio film koji je redefinisao žanr, postavio temelje kako napraviti pametan horor, film koji se fokusira na građenje priče koje je sporo, lagano stvarajući atmosferu jeze i neizvesnosti, ali i sa metaforom koja je srce celog filma. Causeway Films, produkcijska kuća koja stoji iza Levitikusa, je ista ona kuća koja nam je dala prošlogodišnji Talk to Me, još jedan australijski horor koji je publiku doveo do ivice sedišta.
Leviticus – sinopsis
Naim (Joe Bird) je mladić koji se sa svojom majkom Arlene (Mia Wasikowska) seli u izolovani gradić u Viktoriji, Australija. Majka traži zajednicu i pronalazi je u lokalnoj evangeličkoj crkvi, zatvorenoj, konzervativnoj, i kako to biva formiranoj u religijskim sektama zasnovana na strahu i netoleranciji. Naim tu upoznaje mladića Ryana (Stacy Clausen), lokalnog tinejdžera sa kojim započinje tajnu romansa.
Kada zajednica otkrije njihov odnos, crkveni iscelitelj (Nicholas Hope) vrši ritual nad njima, neku vrstu egzorcizma koji bi trebalo da ih očisti greha. Umesto toga, oslobodi nešto. Entitet koji poprima oblik onoga što njegova žrtva najviše želi, u ovom slučaju, jedan drugog.
Premisa je poetično okrutna i govori o zabranjenoj ljubavi koja ovde postaje njihovo sopstveno uništenje. Želja koja postaje pretnja. Natprirodno biće koje uzima vašu najveću želju i onda vas ubija.
Duh It Followsa u australijskom grmu
Poređenje sa It Follows nije slučajno, i sam Sundance je napisao isto u opisu filma. Ali Leviticus nije kopija. It Follows je koristio entitet kao metaforu za prenos seksualnih bolesti i odgovornost pojedinca, a Leviticus ide dublje i specifičnije: entitet je metafora za ono što religijski fanatizam radi sa ljubavlju. Uzima nešto lepo, pretvara ga u izvor straha, i onda te tera da bežiš od sopstvenih osećanja.
Chiarella je odrastao u Sidneju kao dete imigranata, studirao na Australijskom filmskom institutu, i proveo karijeru gradeći kratke filmove pre nego što je stigao do ovog prvenca. Taj put od kratkog do dugometražnog filma je vidljiv u odličnom tempu i montaži. Film nema ni gram viška. Sat i dvadeset osam minuta precizne priče koja gradi likove i stvara napetost i atmosferu koja vas drži na ivici. A onda vas i natera da promislite o tome šta je pisac hteo da kaže.
Kamera Tyson Perkinsa oslikava mali gradić kao mesto iz koga nema izlaza, nešto kao Kragujevac, industrijska oronula preduzeća, magla, crkve koje izgledaju kao zatvori.
Srce filma odnos između Joea Birda i Stacya Clausena
Joe Bird je već bio na radaru posle Talk to Me, a sa ovim filmom samo je potvrdio svoj status glumca koji obećava. Lik Naima nosi ceo emocionalni teret filma, njegovu mladalačku energiju, zaljubljenost, ljubomoru, razočarenje, a Bird to igra sa preciznošću koja je neuobičajena za tako mlade glumce. Stacy Clausen, pored toga što je isti Heath Ledger , u ulozi Ryana je možda i kompleksniji lik, lik buntovnog otresitog tinejdžera koji pokušava da uskladi očekivanja društva i svoje potrebame.
Mia Wasikowska u ulozi majke Naima je možda i najokrutniji lik u celom film, majka čija ljubav prema sinu i zajednici je iskrivljena sopstvenim strahom koji se ogleda u religiji.
Jedan od najpotresnijih momenata filma je onaj kada Arlene kaže sinu: “We need fear in our lives.” Ovo nije pretnja, ovo je istina u koju ona zaista veruje. Strašno je jer znamo da većina stanovništva iz straha se uklapa u svoje zajednice, samo nemoj da budeš drugačiji.
Strah je od pamtiveka bio alat kontrole, religijske, porodične, društvene. Nije to monstruozna majka iz horor filmova koja želi zlo svom detetu. To je žena koja je toliko duboko internalizovala sistem u kome živi i dalje ga prenosi, u njenim očima to je ljubav.
I tu Leviticus postaje nešto više od horor filma. To je priča o tome kako kontrola uvek dolazi upakovana u brigu. Kako strah koji ti nametnu dovoljno rano postane tvoj sopstveni. Naim ne beži samo od entiteta, beži od svakog sistema koji mu je rekao da je to što oseća pogrešno.
Leviticus je film koji vas ne plaši natprirodnim silama i monstrumima, on vas na jedan drugačiji način plaši sistemom koji je postavljan da stvori sigurnost i strah od drukčijeg. U centru pažnje su zabranjana ljubav, religijski fanatizam, i natprirodni element koji je samo ekstenzija društvenog nasilja. Chiarella je napravio film koji shvata da je pravi horor ono što društvo radi sa ljudima koji su drugačiji.
Leave a Reply