Zaboravite sve što ste učili u školi o sestrama Brontë (ako ste učili bilo šta, realno).  Nova adaptacija Wuthering Heights u režiji Emerald Fennell (oskarovka za Promising Young Woman) koristi klasik Emily Brontë iz 1847. samo kao daleku inspiraciju, dok u stvarnosti isporučuje nešto sasvim drugo: vizuelno raskošnu, psihoseksualnu dramu koja je više u dosluhu sa Instagram estetikom nego sa viktorijanskim moralom. Sa taglineom “Come undone” i fontom od čipke, Fennell nam daje svoj fan fiction verziju klasika, dobili smo film koji je više zaljubljen u sopstvenu provokaciju nego u izvorni materijal. I to je sasvim ok!

Radnja prati mladu i impulsivnu Catherine koja u maglovitim visoravnima Engleske započinje opasnu igru zavođenja sa Heathcliffom, mračnim autsajderom kojeg je njena porodica prihvatila godinama ranije. Njihov odnos, definisan sirovom privlačnošću i uzajamnim povređivanjem, brzo prerasta u destruktivnu romansu obeleženu manipulacijama i tinejdžerskim prkosom…

Vetrovi ludila

U književnosti i u filmu, vetar je često simbol ludila i unutrašnjeg nemira, ali i u stvarnosti postoji fenomen poznat kao “vetrovi ludila”. Teorija kaže da jaki vetrovi nose veliki broj pozitivno naelektrisanih jona. Iako zvuči pozitivno, u biologiji je obrnuto,  višak pozitivnih jona u vazduhu može dovesti do povećanja nivoa serotonina (hormona stresa), što kod ljudi izaziva nesanicu, napetost i iritabilnost.

Ali ajd da se vratimo na film, Fennell se vizuelno oslanja na seksi, gotičku atmosferu engleskih vresišta sa vetrovima koje gledalac oseti ceo film i koji samo pojačavaju osećaja gubitka kontrole i razuma. To bi moglo da bude opravdanje za njihove iracionalne i destruktivne postupke, u smislu da ih je (njihova) priroda naterala da idu preko ivice… Ili su samo svi psihopate.

Umesto istraživanja klasnih razlika i kolonijalnog konteksta, fokus je na Jacobu Elordiju koji bez majice baca seno, dok ga prelepa Margot Robbie čežnjivo gleda. Za fanove prethodnih radova ove rediteljke, film može delovati pomalo prazno, ali tu su i dalje scene koje imaju shock value –  poput one sa obešenim muškarcem koji se nalazi u stanju erekcije (pravi način da započneš svoj film).

Psihopate u eri Instagrama

Kao i u njenim prethodnim filmovima, glavni junaci su blago rečeno problematični – na ivici psihopatije. Heathcliff i Catherine se ovde ponašaju kao hormonalni tinejdžeri: ona ga zavodi pa odbacuje, dok on kipi od besa glumeći submisivnost dok joj liže prljave prste. Sasvim je očigledno da nedostaje moralna inteligencija originalne priče. Likovi su pulpy, priglupi i veoma okrenuti sebi (self-oriented). Ipak, možda je to zapravo najpametnija stvar u filmu koji obrađuje klasik napisan pre 2 veka. Da je Emily Bronte danas živa možda bi njeni junaci upravo ovako izgledali – toksični, viralni i spremni za IG post.

Muzika, koža i BDSM

Vizuelni identitet filma je impresivan. Uz soundtrack prožet sa Charli XCX koja ovde na najbolji mogući način kanališe svoju unutrašnju Kate Bush i kostime koji koketiraju sa lateksom, kožom i BDSM fetišizmom, dobili smo film koji je režiserka Fennell zamišljala kao 14 godišnjakinja čitajući Orkanske Visove i verujte mi, ona je bila veoma, veoma horny. Nove generacije devojaka danas imaju sexy gay hokejaše u Heated Rivalryu, ali to je već druga priča.

Wuthering Heights je film apsurda, genijalna muzika, prelepa kinematografija i lica Robbie i Elordija koji su magnetični na velikom ekranu. Iako je film samo inspirisan originalom i deluje kao fan fikcija autorke, on ostaje beskompromisan u svojoj nameri da bude estetski savršen.  Uspeh filma potvrđuje da je Emerald Fennell autorka koja poznaje današnji svet i publiku, ona je snimila film za generaciju koja ne želi da ulazi u preterane analize klase i rasizma, već samo želi da vidi kako se prelepi ljudi ponašaju užasno jedni prema drugima, soap opera style, a mi sve to da šokirano gledamo bez teksta. Well done!

Ocena: ★★★☆☆