Još 1982 godine Stephen King je napisao knjigu o totalitarnom sistemu u kome je glavna zabava širokih narodnih masa bilo televizijsko nasilje. Stepehen King vizionar, na žalost.

Priča je bila smeštena u daleku 2025 godinu, a naš glavni lik je Ben Richards, običan working man, koji gubitkom posla zbog prigovora, gubi mogućnost da brine o svojoj porodici.Ubrzo zatim on se odlučuje za ekstremni potez, prijava na reality program The Running Man – Trkač, gde on mora da preživi 30 dana za milijardu dolara. Njega progone profesionalne ubice, kao i svi gledaoci iza malih ekrana. Ko izgubi jednostavno gine.

Imajte u vidu da je ovo napisano 1982 godine i neverovatno je koliko ove realnosti mi živimo, još samo nismo došli do popularizovanih ubistava online, ali nije ni da smo daleko. Distopijska budućnost je jezivo bliska svetu danas. Moje viđenje 2025 je bilo da ćemo živetu u Star Trek utopiji, ali na žalost, realnost danas je zapravo potpuna distopija. World is going to hell, al to nije sada tema ovog teksta.

Režiser filma je Edgar Wright, autor koji akciju tretira kao muziku: montaža mu ima ritam, a šale su često ugrađene u kadar i pokret, pa gledaoc ima utisak da pleše sa filmom. To se vidi od Shaun of the Dead i Hot Fuzz (gde parodija žanra ide ruku pod ruku sa iskrenom ljubavlju prema njemu) do mog omiljenog njegovog filma  Scott Pilgrim vs. the World, koji vizuelni jezik video-igara pretvara u filmsku akciju. U Baby Driver je to podigao na nivo koreografije uz jurnjavu i odličan soundtrack.

Za razliku od Schwarzenegerovog Trkača iz 1987 godine, ovogodišnji Trkač je verniji originalnom romanu, gde je društvo prikazano realnije, hardcore okrutna varijanta kapitalizma pomešana sa prljavom medijskom scenom koja anestezira celo društvo. Jel neko pomislio na Pink i nepresušne elite i farme? Čak nam je i distopija bez stila…ugh

U centru je opet Ben Richards, ali ton je drugačije podešen: Glen Powell ga igra kao radničkog čoveka koji ulazi u igru iz očaja, ne iz mišićavog Schwarzijevog prkosa. U Wrightovoj verziji šou je opisno i bukvalno sistem: “Runneri” moraju da prežive lov koji traje trideset dana, dok publika gleda, navija i traži još, a nagrada raste svakim danom – čista ekonomija pažnje prepakovana u ritual javnog kažnjavanja.

Wright pritom naglašava retro-futuristički cyberpunky rough stil (kao neka varijanta prljave današnjice), distopijska realnost smeštena u blisku budućnost, tehnološki napredna, uz potpuni nedostatak empatije.

King je u razgovoru sa Wrightom primetio koliko je 2025 nekada delovala nezamislivo daleko, a danas zvuči kao “sada,” što ovoj adaptaciji daje dodatnu oštrinu – jer se više ne igramo budućnosti, nego prepoznajemo mehanizme manipulacije i medijskog nasilja u realnom vremenu.

Međutim, za razliku od prethodnih Wrightovih filmova, ovde dinamika filma deluje epizodno i nepovezano, njegova sposobnost da udari tempo i da vozi gledaoca tokom filma je donekle nestala. Powell je prava akciona superzvezda današnjice, odličan i u ovom filmu, donekle zaslužan da film drži pažnju. Moja glavna zamerka je montaža, brate nema smisla da ovakav film traje dva sata i dvadeset minuta. Editing je postao lost art očigledno u Hollywoodu. Film deluje kao da ide iz scene u scenu bez preteranog fluidnog povezivanja istih.

Ja sam više očekivao od Edgara Wrighta, možda mu veliki budžeti predstavljaju problem, previše ideja i previše prazne akcije, ali videćemo već u nekim sledećim njegovim filmovima.

Trkač iz 2025 je sasvim ok akcioni film koji je lošom montažom i samom dužinom izgubio dah u završnici.  Tu važi ono pravilo ponekad less is more…