MAWA –  Make America Walk again

Kada se Stephen King pre skoro pola veka potpisao pseudonimom Richard Bachman i objavio roman The Long Walk, teško je mogao da zamisli da će njegova alegorija o mladosti, smrti i totalitarizmu ostati jednako relevantna u 21. veku. Tek 2025. godine, zahvaljujući režiseru Francisu Lawrenceu, dobili smo filmsku adaptaciju priče koja u sebi nosi svu težinu Kingovog ranog, mračnog stvaralaštva. Ovo nije samo distopijski triler, niti klasična ekranizacija jednog od „Bachmanovih“ romana – ovo je film koji pokušava da nam prikaže hod ljudske prirode kroz iscrpljenost, strah, solidarnost i neminovnu smrt.

Naizgled jednostavna postavka distopijskog filma za mlade, pedesetorica mlađih muškaraca iz svake američke države kreću u šetnju koja nikada ne prestaje, osim kada se zaustave od nemoći. Državni aparat  je ogledan u vojnicima koji prate svaki njihov korak i nakon tri opomene zaustavljanja okončavaju život šetača tako što mu ispaljuju metak u lobanju (da, upravo toliko je grafičko prikazano).  Da ja krenem na taj put, nakon 10 km bilo bi pucajte ne mogu više (u filmu izdrže preko 550km ono wtf)… ali to je već duga priča, nadajmo se da naša državna uprava neće dobiti raznorazne ideje iz pop kulture i početi primenjivati iste. Realno nismo daleko od toga.

Kingov alter ego Richard Bachman

Da se prvo vratimo na opus Stephena Kinga. On je 70ih godina dvadesetog veka već bio uspešan pisac horora (Carrie, ’Salem’s Lot, The Shining). Ipak, izdavačka industrija tada nije želela da autor objavljuje više od jedne knjige godišnje, iz straha da bi „preplavio tržište“. King je pisao mnogo više, pa je odlučio da deo tih romana objavi pod drugim imenom – Richard Bachman.

Ime je smislio brzo i pomalo slučajno: Richard po piscu Richardu Starku (pseudonim Donalda E. Westlakea), a Bachman po muzičaru Bachman-Turner Overdrive.

Rage (1977) – Priča o srednjoškolcu koji uzima razred kao taoce. King je kasnije povukao roman iz štampe jer se nekoliko stvarnih napada u američkim školama povezivalo s ovom knjigom.

The Long Walk (1979) – Prvi roman koji je King uopšte napisao (1966–67), ali objavljen kasnije pod Bachmanovim imenom.  Distopijska priča o smrtonosnom maratonu pedesetorice tinejdžera kroz Ameriku.

Roadwork (1981) – Roman o čoveku koji se buni protiv uništavanja svoje kuće zbog izgradnje autoputa. Više socijalni realizam nego horor, pokazuje Kinga kao hroničara američke radničke klase.

The Running Man (1982) – Distopijski triler o TV šou-programu u kojem ljudi bivaju lovljeni i ubijani za zabavu publike. Knjiga je ekranizovana 1987. s Arnoldom Schwarzeneggerom u glavnoj ulozi, a snima se i rebooted nova verzija filma.

Thinner (1984) – Priča o advokatu koga ciganski vrač proklinje da stalno gubi na težini. Upravo ova knjiga otkrila je Kingov identitet: jedan pažljivi čitalac primetio je sličnosti u stilu i povezao Bachmana s Kingom.

The Regulators (1996) – Objavljen nakon što je King javno priznao da je Bachman zapravo on. Paralelni roman sa Desperation (objavljen pod Kingovim imenom iste godine).

Blaze (2007) – Napisano još šezdesetih, ali objavljeno tek posle Bachmanove „smrti“. Roman o slaboumnom sitnom kriminalcu i njegovim pokušajima da otme dete.

Svi Bachmanovi romani otkrivaju „drugu stranu“ Kingovog stvaralaštva: manje nadprirodnog horora, više realističkog nasilja, distopije i društvene kritike. U njima nema toliko klasičnih „čudovišta“, već su monstrumi uglavnom društvo, sistem i ljudska priroda. Treba nam Bachman danas.

Hodaj ili umri

Da se vratimo na sam film, pobednik dugog hoda, je zadnja osoba koja ne stane, i na kraju cilja dobija sve što poželi od Državnog Sistema. Da, veoma je jasna metafora potrage za američkim snom i kapitalističko jurenje materijalne sreće u nametnutim pravilima igre.  Da bude još više amerikanizovana, priča je smeštena u jednu paralelnu realnost posle vijetnamskog rata, bedu i depresiju ali kroz prirodu i background oseti se jak uticaj romantizovane amerikane, tipičan za ovaj vremenski period.

U centru priče nalazi se Ray Garraty, koga igra Cooper Hoffman. Njegova lična tragedija – obeležena očevim smaknućem – daje ovom liku dimenziju koju roman samo nagoveštava. Garraty nije samo učesnik igre, on je simbol mladića uhvaćenog između sistema i sopstvene savesti, između želje da preživi i nemogućnosti da zaboravi. Njegova veza sa Peterom McVriesom (David Jonsson) jedan je od stubova filma: u njihovom razgovoru, ironiji, trenutnim iskrama prijateljstva, krije se ono najhumanije što ovaj distopijski svet može da ponudi.

Lawrence koji je već uradio par filmova na temu distopijske realnosti i takmičenja do smrti (Hunger Games filmovi) i očigledno je da se veoma vešto uklopio u Kingovu priču i ovde se odlučio za polagan ritam – šetnja je sama po sebi narativ. Kamera se ne žuri, kao da i sama korača zajedno sa junacima. Publika oseća prašinu na usnama, težinu u nogama, monotoniju koja postaje jednako smrtonosna kao i meci vojnika koji prate hod. Upravo ta sporost može odbiti gledaoce željne spektakla, ali u njoj se krije filozofska snaga filma.

The Long Walk ima feel običnog TV filma, ali odlične glumačke bravure Cooper Hoffmana i Davida Jonssona podigli su film na jedan viši nivo.

Pumpaj brate

Sam maratonski hod koji sistem omogućuje mladima je zapravo prodaja nade u bolje sutra, gde sistem daje očiglednu šargarepu na kraju puta, ogromna bogatstva i  obećava ostvaren život na kraju puta, ali vremenom postaje jasno da je sve to jedna velika iluzija. Ljudski kontakt koji šetači razviju među sobom i samo suočavanje sa svojom smrtnošću je zapravo jedino bogatstvo koje će ostvariti u svom putu.

Metafora je možda prejaka i kako bi rekli on the nose, a sam film previše statičan, neko ga je nazvao i the longest talk, ja ne mogu da se donekle ne složim sa ovom konstatacijom.  U The Long Walk nema velikih efekata, akcionih scena. Umesto toga, postoji neprekidni hod, testiranje granica ljudske izdržljivosti, i trenutak istine: da je uvek neko pored nas ko će stati, posrnuti, klonuti duhom. Možda je upravo ta svest govori više o kolektivnoj tragediji, nego sama distopijska paralelna realnost.

Ono nekako mi se nameće pesma Beogradskog sindikata Sistem te laže kao soundtrack za ovaj film, ali pošto su i oni diskutabilnih ubeđenja, sigurica je Seve, imamo mi svoje najduže šetnje, studente koji šetaju za slobodu, totalitarni režim, svi akteri  filma  su danas prisutni u Srbiji. Zato šetaj, pumpaj i pravac u bioskop za inspiraciju.