Najboljih pet

Masters of the Universe recenzija: ★★★ (3/5)

Gospodari Svemira, scifi komedija

Distribucija: Jučer

IMDB – 7.1
Rotten Tomatoes – Kritičari: 66 % / Publika: 88%

Živimo u eri u kojoj Hollywood reciklira osamdesete kao da je to jedina dekada koja je ikad postojala. Stranger Things je otvorio Pandorinu kutiju nostalgije i od tada ona se ne zatvara. Ghostbusters, Indiana Jones, Top Gun, Transformers, TMNT, sve se vraća, sve dobija reboot, remake ili nastavak. Mattel je, nakon Barbie filma, shvatio da su igračke iz osamdesetih zlato koje samo čeka da se pretopi u bioskopske karte.

Masters of the Universe je počeo kao kolekcija Mattel akcijskih figura, pokušaj Mattela da nadoknadi propuštenu priliku sa Star Wars igračkama. Pogledajte Netflix dokumentarac The Toys that made us o He Man akcionim figuricama ako vas zanima istorijat. Ubrzo su usledili stripovi, animirana serija iz 1983. koja je uhvatila pažnju dece osamdesetih, i onda 1987. live-action Masters of the Universe film sa Dolph Lundgrenom koji je bio toliko loš da je i danas ostao B-kultni klasik. Svako ko odrastao 80ih godina zna za ovu priču.

Novi film Gospodara Svemira crpi inspiraciju iz originalne animirane serije, a ne iz Lundgrenovog filma,i to je bila ispravna odluka. Dobili smo film koji se nalazi negde između filmova o Conana Varvarina, Flash Gordonu i Barbie, film koji je bio na pravom putu ka nečem zaista posebnom. Zakoračivši na tu stazu koja je puna neizvesnosti i rizika, očigledno je da se neko u Mattellu zapitao da li smo ovom pričom pridobili sve generacije. Kako to biva kad se neko iz brendiranja umeša u kreativan proces rezultat je uvek umanjen. Mastersi su camp i ne mogu da budu manje camp. Ideš do kraja sa tom idejom i rizikuješ. Ovde je osećaj da smo stali negde na pola puta.

The Story

Mladi Adam, princ Eternije, biva bačen kroz portal na Zemlju u detinjstvu, dok Skeletor (Jared Leto) preuzima vlast nad njegovim svetom. Godinama kasnije, Adam je nespretni službenik u ljudskim resursima, neprilagođeni mladić koji  svakodnevno fantazira o svetu Eternije i maču koji mu je pobegao, sve dok u jednom momentu pronađe mač i kreće u avanturu povratka u Eterniju.

Camp & Queer je ok!

Camp u kulturloškom smislu, opisuje estetiku koja slavi kič, artificijelnost, teatralnost i loš ukus, ali na svestan, ironičan i zabavan način.

Ovo je bio očigledan pokušaj da se napravi Barbie film za dečake. Ista ta Mattel mašinerija, isti mehanizam dekonstrukcije igračke kroz duštvene komentare i meta humor. Problem je što je Barbie film imao više hrabrosti da ide mnogo dalje sa svojom idejom. Imam osećaj da su Mastersi pokušali da ostanu dosledni fanovima koji su sada u svojim 40ima, ali istovremeno da budu prihvatljivi za nove generacije. To uobičajeno ne prođe dobro što je slučaj i ovde.

Međutim treba ceniti hrabrost da film bude veoma queer u svojoj realizaciji. Skeletor kaže He-Manu da je “desperately wishing to get his hands on the big, long sword dangling between your glorious thighs.” Alison Brie kao Evil-Lyn je Magenta prema Letovom Franku iz Rocky Horror Picture Showa. Brian May briljira u soundtracku uz Queen koji se čuje u pozadini. Ima toliko Fisto šala da ćete izgubiti broj.

I sve to funkcioniše, ali samo u naletima. Film nikad ne pusti tu ludu energiju da potpuno preuzme film već se zaustavi na deljenju moralnih lekcija svojstvenim Aquamanu. Društveni komentari o toksičnoj muževnosti, seksizmu i rodnom identitetu su pristutni, ali uvek imate osećaj da nisu dovoljno oštri, ni smešni. Kao da gledate standup nekog ne tako dobrog komičara, neke šale ostanu bez reakcije.

Galitzine je odličan He-Man, fizički ubedljiv, emocionalno topao, i iskreno dobro izabran za ulogu (e sad što je Adam dosadan lik to je druga priča). Ali prava zvezda filma je Jared Leto kao Skeletor, i niko mu nije ni blizu.

Leto igra Skeletora kao prenaglašeno, kao neki britanski pozorišni glumac, koji baš ne ume da pogodi britanski naglasak. Svesno ili ne, nemam pojma. On jedva če da dobije He man-ov mač. Pun intended. Zajedljivi komentari, uživanje u svojoj zlobi, megalomanska teatralnost ala Doctor Evil – to je Skeletor koga smo svi želeli. Moglo je to i mnogo više i oštrije, ali ok mislim da možemo biti zadovoljni.

The End

Masters of the Universe je film koji je očigledno imao velike aspiracije – Flash Gordon meets Barbie meets Rocky Horror Picture Show,  i nije imao hrabrosti da ode do kraja sa tom vizijom. Da li je do studija ili samog režisera, pretpostavljam da nećemo saznati. Camp scifi opera koja se uplašila sopstvenog campa. Društveni komentari koji se plaše sopstvene oštrine. Queer film koji se uplašio sopstvenog identiteta.

Ali u momentima gde sve to funkcioniše film leti, Skeletor na sceni, Fisto šale, Brian May u muzičkom opusu. Na kraju dobili smo film koji je sasvim ok, ali mogao je da bude sjajan da su se malo opustili. Ali sa budžetom od 180mil$ očekivanja uvek ukoče i uvedu strah. Lako je Parsonsu i Backroomsu da sa 10mil$ da radi šta hoće i prikaže 100% svoju viziju.

By the Power of Grayskull – nadajmo se da će doći i do neizbežno planiranog drugog dela i malo opušenijeg pristupa snimanju istog.

Ocena: ★★★ (3/5)