Za sve filmofile režiser Jorgos Lantimos i njegovi filmovi postali su sinonim za uvrnute, pomerene filmove čiji svet je blago izmešten iz naše realnosti. Od hladne izolacije u Dogtooth-u, preko distopijskog birokratskog užasa u The Lobster, pa sve do barokne raskoši Poor Things, Lantimos U Bugoniji u fokus stavlja ljudsku potrebu za kontrolom stvarnosti i narativa današnjice koji bi i svakog normalnog čoveka izludeo. Svakodnevni overload informacija i dezinformacija utiče na našu psihu, samo pogledajte naše društvo danas, ponekad imam osećaj da ludim kad slučajno završim na Pinku ili Informeru.

No vratimo se na film. Lantimos je inspiraciju za Bugoniju našao u kultnom južnokorejskom klasiku Save the Green Planet!, priči koja mu je pružila savršeni prostor za detaljnjiju analizu motiva otuđenosti i društvenog eksperimenta. On uzima osnovnu ideju i pretače je u savremenu priču o kasnom kapitalizmu, korporativnoj dehumanizaciji i kolektivnoj paranoji epohe u kojoj više ne znamo da li su pravi neprijatelji spolja ili u strukturama koje svakodnevno prihvatamo kao normalne. Alieni u ovom filmu nisu bića iz svemira; oni su metafora za neljudskost sistema koji smo sami stvorili.

U središtu ove priče su dvojica problematičnih mladića koji žive u svojoj alternativnoj realnosti sa duboko izgrađenom paranojom prema svetu oko sebe. Vođeni tom paranojom oni kidnapuju visokopozicioniranu direktorku korporacije pod uverenjem da je ona predvodnica vanzemaljske invazije.

Ono što bi u rukama manje talentovanog autora bio tek bizaran triler, kod Lantimosa postaje kompleksna studija karaktera. Sama priča se ovde ne razvija linearno, već kroz slojeve psihološkog nadmudrivanja, gde svaka scena postavlja pitanje ko je tu zapravo žrtva, a ko agresor. Podela uloga, u kojoj ponovo briljiraju Emma Stone i Jesse Plemons, njegovi česti saradnici, donosi specifičnu težinu ovoj klaustrofobičnoj drami koja se većim delom odvija u zatvorenom prostoru, pojačavajući osećaj bezizlaznosti.

Tema kojom se Bugonia najviše bavi je njen osvrt na kulturu teorija zavere, što je možda i jedna od najvažnijih tema danas. U eri post-istine, gde se granica između naučne činjenice i digitalne fabrikacije neprestano briše, Lantimos postavlja ogledalo ispred nas. Njegovi protagonisti nisu samo “ludi”; oni su nusproizvodi sveta koji je postao toliko apsurdan da je verovanje u vanzemaljsku zaveru postalo jedini logičan način da se objasni nepravda i moć elita.

Film nas podseća da teorije zavere ne uspevaju zato što su uverljive, već zato što nude jednostavno (idiotsko) objašnjenje u društvima umornim od kompleksnosti i razočaranim u institucije.

Zato Bugonia ostavlja gorak ukus upravo zbog toga što donekle apsurdno, ali i dosta realno podseća na situaciju danas. Nije toliko pitanje da li mi verujemo u vanzemaljce, tajne elite ili skrivene planove, već koliko smo spremni da odbijemo dijalog sa onima koji ne dele našu verziju sveta. U trenutku kada prestanemo da slušamo, svaka druga strana lako postaje neprijatelj, izdajnik ili kako sam film sugeriše nešto manje od ljudskog.

Lantimos nas još jednom podseća da je ljudski um sposoban da konstruiše čitave svetove kako bi izbegao suočavanje sa sopstvenom nemoći.

Film ne nudi lake odgovore niti ismeva svoje likove. Naprotiv, on nas primorava da osetimo njihovu teskobu, čineći da se i sami zapitamo: u kom trenutku sumnja prestaje da bude zdrava kritika, a postaje patologija koja proždire stvarnost?

Zaključak koji nam film nudi nije nimalo utešan, ali je neophodan i realno logičan – društvo koje izgubi zajednički jezik ide ka sunovratu, rešenja (sluha), na žalost, nema sve dok ne dođe do sukoba… Kako kaže Severina – Zar je važno ko je kriv, kad se već sve to desi 😀