Kada se u mejnstrim razgovorima pomene BDSM, prva asocijacija su često površni stereotipi ili holivudska ostvarenja koja ovu subkulturu koriste isključivo kao jeftin začin za triler. Pilion nas je uverio da to ne mora baš da bude tako. Prava snaga kinematografije leži u njenoj sposobnosti da zagrebe ispod površine lateksa i kože. Za prave autore, ovi odnosi nisu samo stvar fetiša, već kompleksan jezik kojim se istražuju poverenje, moć, duboka intima i, pre svega, ljudska ranjivost.

Pred vama su 5 filmova i 5 priča koje ruše tabue i redefinišu šta zapravo znači predati se drugome – i sebi.

1. ¡Átame! (Tie Me Up! Tie Me Down!) -1989 godina

Film Tie Me Up! Tie Me Down! (originalno: ¡Átame!) iz 1989. godine jedno je od najpoznatijih i najkontroverznijih dela španskog majstora Pedra Almodóvara. Ako ti se dopao Pillion zbog istraživanja granica između kontrole i emocija, ovaj film je nezaobilazna stanica, ali ovde je sve mnogo šarenije na tipično almodovarovski način.

Film prati Rickyja (Antonio Banderas), mladića koji tek što je pušten iz mentalne institucije. On postaje opsednut Marinom (Victoria Abril), glumicom u filmovima B-produkcije (često porno ili horor žanra) sa kojom je jednom proveo noć. Ricky je kidnapuje i vezuje u njenom stanu, ali sa potpuno bizarnim opravdanjem: „Vezujem te zato što te volim i želim da me upoznaš, jer sam siguran da ćeš me na kraju zavoleti.”

Almodóvar se ovde opasno igra sa moralom. Dok bi u svakom drugom filmu ovo bio jezivi triler, ovde je to apsurdna, šarena i na momente dirljiva ljubavna priča.

Kada je film stigao u Ameriku, dobio je strogi X rejting (obično rezervisan za pornografiju), ne toliko zbog samog BDSM elementa ili vezivanja, već zbog veoma eksplicitne i duge scene seksa koja se smatra jednom od najuverljivijih u istoriji mejnstrim filma. Almodóvar je odbio da skrati film, što je na kraju dovelo do uvođenja novog rejtinga NC-17 u SAD.

2. Crash – 1996 godina

David Cronenberg koristi fetišizam i telesnost kao filozofsku ideju o tehnologiji, traumi i želji. BDSM estetika je deo šire meditacije o granicama tela i identiteta.

Film Crash iz 1996. godine, reditelja Davida Cronenberga (zasnovan na istoimenom romanu J.G. Ballarda), verovatno je jedan od najkontroverznijih filmova devedesetih. Ako ti se Pillion dopao zbog istraživanja identiteta kroz specifične fetiše, Crash je ekstremni rođak te priče.

James Spader igra Jamesa Ballarda, filmskog producenta koji nakon teške saobraćajne nesreće otkriva bizarnu subkulturu ljudi koje seksualno uzbuđuju sudari automobila. Oni ne vide nesreće kao tragedije, već kao “oslobađanje energije” i novi vid ljudske evolucije kroz spajanje mesa i mašina.

Kada je prikazan u Kanu, film je izazvao salve zvižduka, ali je na kraju osvojio Specijalnu nagradu žirija za hrabrost i originalnost. U Velikoj Britaniji je bio zabranjen u mnogim bioskopima jer su se vlasti plašile da će ljudi početi namerno da izazivaju sudare radi uzbuđenja (što se, naravno, nije desilo).

3. Love – 2015 godina

Film Love iz 2015. godine, kontroverznog reditelja Gasparda Noéa, verovatno je jedan od najeksplicitnijih prikaza ljubavi i seksa ikada snimljenih za veliko platno.

Film prati Murphyja (Karl Glusman), američkog studenta filma u Parizu, koji se priseća svoje intenzivne, strastvene i na kraju destruktivne veze sa Electrom. Okidač za njegova sećanja je poziv Electrine majke koja mu saopštava da je njena ćerka nestala. Film je nelinearna vožnja kroz njihovu zajedničku prošlost, poliamoriju, drogu i duboku emocionalnu zavisnost.

Noé je snimio film sa nesimuliranim scenama seksa, ali ne sa ciljem da bude pornografski, već da prikaže seks kao osnovni, neraskidivi deo ljudske komunikacije i ljubavi. On tvrdi da je nemoguće snimiti film o ljubavi bez seksa.

Kada je premijerno prikazan u Kanu, film je izazvao pravi medijski zemljotres. Dok su ga neki kritičari proglasili praznim i narcisoidnim, drugi su hvalili hrabrost da se muška ranjivost i opsesija prikažu tako ogoljeno. Za Noéa, Love je bio pokušaj da snimi univerzalnu priču o slamanju srca.

4. Professor Marston and the Wonder Women (2017)

Film Professor Marston and the Wonder Women iz 2017. godine (rediteljka Angela Robinson) je fascinantna biografska drama koja otkriva skrivenu istoriju jednog od najpoznatijih simbola pop kulture.

Film prati dr Williama Moultona Marstona (Luke Evans), njegovu suprugu i ravnopravnu naučnicu Elizabeth (Rebecca Hall) i njihovu studentkinju Olive Byrne (Bella Heathcote). Priča istražuje njihovu poliamornu vezu koja je bila decenijama ispred svog vremena, ali i Marstonovu fascinaciju psihologijom dominacije, submisivnosti i vezivanja (bondage).

Upravo su te teme – koje su oni praktikovali u privatnom životu – postale temelji za nastanak stripa o Wonder Woman (Čudesnoj ženi).

Marston je izumeo detektor laži, ali je takođe razvio DISC teoriju (Dominance, Inducement, Submission, Compliance). Film sjajno prikazuje kako BDSM dinamika nije samo fetiš, već za likove predstavlja filozofski način razumevanja ljudskih odnosa i slobode.

U filmu vidimo da Wonder Woman ne koristi laso samo da bi nekoga vezala, već da bi ga naterala da prizna istinu – što je direktna metafora za Marstonov rad na poligrafu i njegovo uverenje da su ljudi najiskreniji kada se odreknu kontrole.

5. Dogs Don’t Wear Pants (2019)

Finski film Dogs Don’t Wear Pants (Koirat eivät käytä housuja), reditelja Juke-Pekke Valkeapääe, verovatno je najdublja i najemotivnija preporuka za ljubitelje Pilliona.

Juha je hirurg koji živi u emocionalnom vakuumu nakon što mu se žena utopila. On je funkcionalan, ali mrtav iznutra, sve dok slučajno ne upozna Monu, profesionalnu dominatriks. Tokom jednog sessiona, Juha doživljava trenutak gušenja koji mu izaziva viziju pokojne žene. Od tog trenutka, on postaje zavisan od fizičke boli i asfiksije (gušenja) jer je to jedini način da ponovo oseti bliskost sa osobom koju je izgubio.