“There’s more to life than stupid boys, you know.”

Postoji taj trenutak u vremenu kada jedna obična serija postane događaj veći od običe ekranizovane priče – event koji natera ljude da pričaju o muzici, oblačenju, predmetima iz prošlosti pa čak i o tome kako zamišljaju detinjstvo koje možda nikad nisu ni doživeli. Stranger Things je upravo taj fenomen.

Kada se 2016. pojavio na Netflixu, izgledao je kao pametna, dobro producirana žanrovska kombinacija nostalgije – horor, SF i tinejdž drama smeštena u mali američki gradić. A onda je postao nešto veće: globalni fenomen nostalgije 80ih godina, nova vrste pop-mitologije u doba striminga. Serija je, na papiru, jednostavna: Hawkins u Indijani, osamdesete, nestanak deteta, tajni laboratorijski program, “druga strana” koja se probija u naš, realni svet. Ali prava složenost leži u tome što su autori, braća Duffer, osmislili svet koji funkcioniše kao vremenska mašina, ona koja nas vraća ne u činjenično stanje osamdesetih, nego ka našoj emociji ka ovom desetljeću.

80te ovde nisu samo jedan vremenski period, one su glavni lik. To je decenija u kojoj je pop kultura naučila da ozbiljno shvata decu kao junake, a žanrovski film kao deo odrastanje generacije X. Stranger Things je jedan takav nostalgijski mashup, od Amblinovskog osećaja avanture, Kingove paranoja malog grada, Carpenterove muzika koja upozorava na predstojeću opasnost, VHS estetika koja svojim vizualima obećava misteriju. Braća Duffer su uzeli sve ove elemente i oblikovali ga za publiku današnjice, ukazujući na činjenicu da je u našem svetu oduvek postojalno nešto skriveno ispod normalnog, i da je najstrašnija istina upravo tu negde iza nas, samo ako pogledate svet drugačijim okom i upadnete u svet upside down-a.

Čak i kada serija ide ka spektaklu, njen glavni pokretač su i dalje odlični likovi, atmosfera napetost i zabave, tenzija, osećaj da nešto nije u redu koju je žanr horora i scifi 80ih toliko voleo da koristi u svojim filmovima.

Tu se krije i odgovor na pitanje zašto je uticaj osamdesetih preko Stranger Thingsa postao uticaj na današnju pop kulturu. Serija nije samo citirala reference; ona je normalizovala referencu kao emociju. Umesto da prepoznaješ samo naslove i estetiku, prepoznaješ osećaje; analogni svet u kome moraš da kreneš od kuće da bi otišao do drugara; radio-stanice i kasete koje nose svoju privatnu istoriju; arkade i tržne centre kao hramove života tog vremena; D&D kao ritual pripovedanja koji objašnjava i ono što je neobjašnjivo.

To je upravo i trik modernog nostalgijskog proizvoda: da prodaje sećanje kao emociju, a ne kao istoriju, ili bazičnu informaciju. Ne moraš da znaš šta je VHS da bi osetio njegovu magiju, u Stranger Thingsu ograničenje informacija i komunikacija nije mana nego prednost: deca moraju da se kreću, da istražuju, da greše; misterija ne stiže preko ekrana, ona te natera da izađeš napolje i proživiš život – avanturu sa svojim prijateljima.

U četvrtoj sezoni, scena vezana za “Running Up That Hill” Kate Bush nije bila samo soundtrack-momenat serije; ona je postala dokaz da serija može da reaktivira pop arhivu kao da je živa stvar, da pesma iz drugog vremena postane današnji superhit. Netflix je sa tom pesmom i scenama iz serije došao da kultnog fenomena koji je i danas. 

Moda i retro 80s tržište su došli kao posledica. Kada određeni vizuelni identitet postane ponovo cool, industrija odmah pronađe način da ga pretvori u trend: teksas jakne, patike, frizure, tipografija, neon, čak i ideja da je fizički predmet (kaseta, poster, majica, board game) nosilac identiteta. O tome danas na internetu možete pronaći masu tekstova koji se bave Stranger Things revivalom 80ih, od hrane do muzike i estetike svakodnevice. Ali važnije od toga je promena u percepciji: osamdesete više nisu samo decenija pre interneta, već stil koji nas vraća u jednostavnije vreme, jednostavnija pravila, jasnija prijateljstva. Da li je život stvarno bio jednostavniji ili je to samo naša percepcija sa aspekta današnjeg haosa… Hmm tema za diskusiju.

U svakom slučaju u post- internet digitalnom dobu, analogno često izgleda kao uteha i safe place u našem mentalnom prostoru u koji se možemo vratiti.

“You can’t spell America without Erica.”

Stranger Things –  putovanje kroz sezone

U prvoj sezoni Stranger Things nas uvlači u misteriju: u par epizoda napravi Hawkins kao “normalan” svet koji odmah dobije pukotinu. Nestanak Vila Bajersa pokreće potragu koja je istovremeno dečja avantura i horor, a dolazak Eleven otvara temu tajnih eksperimenata i ideju da je “naša” realnost samo tanki sloj preko Upside Downa. To je sezona najčistije misterije, sa Demogorgonom kao prvim licem tame i prijateljstvom kao glavnim oružjem u borbi protiv zlih sila.

Druga sezona širi mitologiju i podiže ulog: Upside Down više nije incident nego infekcija. Vil postaje “kanal”, pojavljuje se Mind Flayer kao veća, inteligentnija pretnja, a serija se bavi traumom i posledicama – šta znači preživeti čudovište i nastaviti da ideš u školu kao da se ništa nije desilo.

Treća sezona menja boje i ritam serije: leto, tržni centar, pop-sjaj osamdesetih i osećaj da se Hawkins pretvara u razglednicu dok ispod nje raste velika pretnja. U igru ulazi “hladnoratovski” sloj (Rusi, tajne baze), a horor dobija telo kroz Body Horror liniju oko Billyja. Emotivno, to je sezona prelaza: odrastanje glavnih glumaca, prijateljstva se prelamaju, i prvi put se oseća da detinjstvo odlazi.

Četvrta sezona je mračniji, epic Stranger Things: više lokacija, više trauma, i negativac koji ima lice i glas – Vecna. Umesto čudovišta koje samo napada, dobijaš pretnju koja bira žrtve, hraneći se ljudskom krivicom i nerazjašnjenim odnosima, pa serija odlazi na teritoriju Freddija u ulici Brestova (još jedan 80s revival), postaje priča o mentalnim ožiljcima koji postoje u nama, ali i u fantaziji. Finale 4 sezone bukvalno otvara ceo gradić Hawkinsa i otvara prostor između dva sveta,  i najavu pete seone u kojoj više nema iluzorne granice između dva sveta.

Stranger Things na West Endu

Kao fan serije mora da se pohvalim da sam odgledao i pozorišnu predstavu na West Endu  Stranger Things: The First Shadow i uverio sam se da nostalgija amerikane 60ih i svet Stranger Thingsa itekako može da se prebaci u magiju pozorišta – bez toga da izgubi brzinu, šok i spektakl na koje nas je televizija navikla.

Predstava je smeštena u Hawkins 1959. godine, dakle pre nego što se svet prevrnuo: mladi Jim Hopper, Joyce Maldonado i Bob Newby u predstavi su teenageri koji pokušavaju da pobegnu iz dosade malog grada, a dolazak Henryja Creela deluje kao tiha najava opasnosti, opasnost koja će decenijama kasnije dobiti lice Vecne.

Umesto da samo dopuni kanon sveta iz serije, pozorišni komad dodaje novu dimenziju, ovde pristustvujemo origin story Vecne, rađanju zla koje proizilazi iz ličnih trauma, tajni i okrutnosti sistema, unoseći dramu celokupne zajednice koja ignoriše događaje koji se dešavaju ispred njihovih očiju.

Za West End je ključna i simbolika mesta, predstava se igra u londonskom Phoenix Theatre-u, kao da sama lokacija želi da kaže da ovo nije sporedni spin-off, nego događaj koji pretenduje na status velike večeri u gradu. Predstava je krenula sa preview izvođenjima u novembru 2023, a zvanično se otvorila u decembru iste godine; potpisuje je Kate Trefry, uz priču koju dele Duffer braća, Jack Thorne i sama Trefry, dok režiju nose Stephen Daldry i Justin Martin.

“Nobody Normal Ever Accomplished Anything Meaningful In This World.”

Braća Duffer su dala ovoj priči nešto više od scenarija i režije, njihova pasioniranost je prisutna jer su oni istovremeno i oni mali nerd dečaci iz serije,ali istovremeno i autori i fanovi 80ih.  Njihova serija je napisana iz njihove percepcije pop kulture, iz pozicije nekoga ko je odrastao na VHS-u, Spielbergovim dečjim bandama, hororu koji je odmah tu iza ugla, kao i priči u kojoj odrasli nisu sposobni da svojim realnim očima vide “istinu”.

Važna lekcija savremenog TV-a danas je da se fenomen ne pravi samo velikim budžetom i izbacivanjem sezona, on postaje fenomen građenjem misterije, doslednošću storytellinga i sposobnošću da publika živi u stvorenom univerzumu između sezona, da li kroz teorije, mimove, muziku, kostime, TikTok/IG estetiku ili nešto drugo… Zadržite pažnju i raspalite maštu gledaoca.

“Mornings are for coffee and contemplation.”

Striming je tu postao idealan habitat. Prva sezona je došla kao paket, spremna za binge, i to je promenilo način na koji se serija doživljava: kao roman koji progutaš za vikend, pa onda o njemu razgovaraš kao o kolektivnom snu. A kako se serija približavala kraju, Netflix je sve više upravljao ritualom gledanja kroz specijalne delove prikazivanja i datume koji su sami po sebi postali događaji. Za finalnu sezonu (petu) platforma je javno postavila trodelni ritam izlaska – kraj novembra, sutrašnja premija za Božić, pa Nova godina kao grand finale – kao da pravimo praznični kalendar kolektivne emocije. Čak i ideja da se finale gleda zajedno, istovremeno, dobija novu težinu u vreme kada svi gledamo sve u različito vreme: odjednom se vraćamo starom televizijskom osećaju da svet stane na sat vremena.

Peta sezona je zamišljena kao poslednji krug zatvaranja sveta koje serija vuče još od prve epizode, uključujući prirodu Upside Down-a i zašto je Will uopšte bio prva meta. Kreatori su već kroz najave i promotivne materijale postavili očekivanja da kreće end game, rasplet priče i objašnjenja svih misterija.

Struktura emitovanja je sama po sebi deo tog finalnog event osećaja. Sezona se pušta u tri talasa: Volume 1 (četiri epizode) je već izašao 26. novembra 2025, Volume 2 (tri epizode) izlazi 25. decembra 2025, a poslednja epizoda – veliki finale – 31. decembra 2025. Netflix navodi da sve izlazi u istom globalnom terminu, u 5:00 p.m. PST (što je za Beograd 02:00 ujutru narednog dana: praktično 27. novembar, 26. decembar i 1. januar).

Ono što dodatno pomaže da se sezona doživi kao „poslednji film u tri čina” jeste i način na koji su je naslovili: epizode nose imena koja deluju kao mapiranje poslednje rute kroz Hawkins i na drugu stranu, od “The Crawl” i “The Vanishing of …” do “Escape From Camazotz” i, naravno, završnog “The Rightside Up” – naslov koji kao da obećava obrt perspektive, kao da će konačno neko okrenuti svet „kako treba”, ili bar pokazati cenu toga.

Stranger Things nije samo priča o čudovištima i paralelnim svetovima, već o generaciji koja je kroz pop-kulturu osamdesetih tražila utočište od stvarnosti. Dok čekamo da naslov finalne epizode ‘The Rightside Up’ konačno postavi stvari na svoje mesto, jasno je da nas ovaj praznični maraton vodi ka emotivnom katarzi. Od božićnog iščekivanja do novogodišnjeg raspleta, ne opraštamo se samo od Hawkinsa, već od jedne ere televizije koja nas je podsetila da se najveće bitke dobijaju zajedništvom, čak i kada je čitav svet okrenut naglavačke. Vreme je da vidimo koliku će cenu družina platiti da bi se svet konačno vratio u normalu – ili će nas braća Duffer uveriti da nakon svega ništa više ne može biti isto.