Prvi Black Phone je bio jedan neočekivani sleeper hit koji je uspeo da postigne nepredviđeno veliki uspeh. Na krilima originala The Black Phone 2 nastavlja priču o Grabberu, produbljujući je i dodajući nove elemente koji bi mogli da budu temelj nove franšize, a shodno samom uspehu filma idemo u tom pravcu.
Inspiracija
Inspiracija za originalni The Black Phone dolazi iz jednog vrlo konkretnog i mračnog izvora: originalne kratke priče Joe Hilla, sina Stephena Kinga, objavljene u zbirci 20th Century Ghosts.
U Joe Hillovoj priči postoji nešto gotovo dokumentarno: ideja o detetu zarobljenom u podrumu, o starom telefonu koji zvoni iako nije priključen, i o duhovima prošlih žrtava koji pokušavaju da pomognu. To je bila osnova. Ali Scott Derrickson, reditelj filma, posegao je dublje u sopstvenu prošlost. Često je govorio da se inspirisao sopstvenim odrastanjem u Denveru tokom sedamdesetih, periodu u kojem su otmice dece bile tragično česte, a ulice obeležene paranojom i tihim strahom.
Maska Grabbera i estetika jezive svakodnevnice inspirisana je kombinacijom retro horora i stvarnih američkih urbanih legendi, onih priča koje kruže školskim dvorištima i koje su deca šaptala kada roditelji nisu slušali. Ethan Hawkeov lik, delimično karikatura straha, delimično njegovo najrealnije lice, nosi u sebi elemente stvarnih serijskih otmičara, ali i psihološke apstrakcije: on je senka iz ćoška, čovek koga deca iz komšiluka izmišljaju, sve dok jednog dana ne shvate da je zaista tu.
O filmu
Film ponovo koristi isti princip originala, usporeni, lingering osećaj strave koji definitivno ne oslanja na jeftine trikove, već na atmosferu i nelagodu gledaoca. Režija ostaje fokusirana na klaustrofobiju malih prostora, na senke koje izgledaju duže nego što bi trebalo, i na onaj specifični, jezivi osećaj kada se čini da telefon zvoni samo za tebe, iako nikakav kabl nije priključen za uređaj. Crni telefon ponovo postaje most između živih i mrtvih, između borbe da preživite i potrebe za osvetom senki iz sveta mrtvih.
Mladi glumci su odlični, glavnih lik iz prethodnog dela, sada teenager i njegova sestra, nova heroina, u ovom nastavku nose najveći teret filma, jer priča insistira na emociji koja dolazi iz njihovih pogleda, jedva izgovorenih rečenica, naglih udisaja, kratkih trenutaka hrabrosti koji traju svega nekoliko sekundi, ali menjaju tok priče. Ethan Hawke, u novom delu je prisutan više kao senka zla, i ostaje simbol duboko ukorenjenog straha, dokaz da ponekad nije potrebno ni videti negativca da bi bili zastrašeni činjenicom da je on možda tu negde iza vas.
Ako je prvi film bio pričao o bekstvu iz noćne more, drugi je priča o tome kako se sa noćnom morom živi. I u tom naizgled tihom, ali duboko potresnom mestu, krije se njegova najveća vrednost.
Freddie VS Grabber
U drugom delu postoji veoma jasna linija koja povezuje Black Phone 2 sa Nightmare on Elm street, dodiruje estetiku Cravenovog rada, posebno u sekvencama gde realnost počinje da se „raspada” oko likova – zidovi koji se izdužuju, svetlost koja treperi kao u snenoj distorziji, hodnici koji se ponašaju kao da imaju sopstvenu logiku, atmosfera gde serijski ubica može da povredi glavne junake.
Ove dreamlike sekvence su po meni i najbolji deo filma, jeziva atmosfera da sve izgleda kao realnost ali efektima kamere i filtera svesni smo da se više ne nalazimo u Kanzasu, Doroty, već u realnosti koja je između života i smrti.
Upravo to je i najbolji deo filma (uticaj Cravena je apsolutno vidljiv, a ima i elemenata svojstvenih savremenom horor majstoru Osgooda Perkinsa (Longlegs)) , jezivo snovoviđenje gde sve može da se desi i ne možete da pobegnete iz košmara. Po meni ovo je najbliži reboot priče iz Elm streeta u savremenom svetu filma, and it kicks ass!
Međutim, da ne bude sve bas tako fresh and original, pobrinuo se kraj filma kada ulazimo u tipičnu horor završnicu. Sve se dešava na zamrznutom jezeru koje nosi naziv Camp Alpine Lake, omaž jezeru Crystal lake gde je operisao Jason u Petku 13, ali radnja se odvoja po Freddijevim principima. Scott Derickson ne toliko skriveni omaž horor filmovima 80ih i njegov reboot, pokretanje nove franšize 2025. Zadnjih pola sata je ujedno i najslabiji deo filma i ide u kategoriju wrap it up, već viđeno.
The ending
Black phone 2 je uspešan nastavak koji je izabrao nešto drukčiji put, više je išao putem davanja omaža horor filmovima 80-ih, a manje pravljenjem nove originalne priče, za razliku od prvog dela.
Ukoliko volite horore sa odličnom atmosferom, koji će da nas drži na ivici bar u prvom satu filma i želite da nostalgično skoknete na kratko u filmski horor svet 80-tih, Black phone 2 je pravi film za vas, u protivnom samo sklopite slušalicu.
