Ako je prethodni album iz 20222 Motomami bio trenutak kada je pop konačno priznao da može da zvuči neurotično (brzo, fragmentarno, brutalno iskreno), LUX je onaj sledeći, ređi korak: kada ista autorka odluči da tu neurozu oblikuje u art instalaciju. Album je zamišljen kao konceptualno delo u četiri akta i ambicijom koja se ne krije iza ironije; tu je ideja o pop-ploči kao celini, osećaj ulaska u muzej i razgledanja raznih umetničkih era koja su nekakok povezana.

Lux kao latinska reč za svetlost ovde je više u značenju prosvetljenja, božanske svetlost,  nadahnuća. Rosalija obrađuje teme transcedencije, feminizma i preobražaja kroz jedinstveni poliglotski jedinstven pristup gde Rosalija koristi 13 jezika na albumu.

Upravo u toj svetlosti ima nečeg što je Rosalíja dugo spremala, ali nikad ovako direktno nije izgovorila, svoju fascinaciju svetim i telesnim u istoj rečenici, religijskim zanosom i erotskom ekstazom kao paralelnim putevima ka istom vrhuncu. Ona se poigrava religijom kroz jezik drame i discipline, a svaka simbolika je na mestu gde treba da bude.

After produkcija je namerno urađena u konzervatorijumu, ali bez klasične muzičke strogoće i ukočenosti. London Symphony Orchestra, dirigent Daníel Bjarnason, horovi, i aranžmanska imena iz savremene ozbiljne muzike poput Caroline Shaw, svi su podređeni Rosalijinom glasu, koji je i dalje glavni instrument na ploči.

Mixup svega je naizraženiji upravo na prvom singlu Berghain, singlu koji kao da namerno uzima najpoznatiji simbol savremene noćne žurke i pretvara ga u nešto mnogo starije od kluba: ritual. Pesma stoji kao primer tog “sudara klasike i haosa” koji samo Rosalíja može da izvede bez osećaja preteranosti, a u širem kontekstu albuma ona radi pametan trik, ukazuje da hedonizam i mistika nisu suprotnosti, nego različita svetla na istom novčiću. Berghain je istovremeno ekscentrična i vrlo precizno režirana pesma, kao da je plesni podijum samo savremeni religijski oltrar, a Rosalija high priestess koja vodi obred za koji svi znaju.

Kad LUX želi da zaboli, ne ide na melodramu nego na anatomiju. “La Yugular” (i samo ime već sugeriše ranjivo mesto) zvuči kao trenutak u kom album svesno usporava i gleda te pravo u oči: balada koja nosi ozbiljnost klasičnog aranžmana, ali emociju koja je previše savremena da bi bila retro.

Kada uporedite Lux sa njenim prethodnim albumima, vidi se da je ovo ”četvrto poglavlje” zapravo rezime cele karijere, ali istovremeno i best of, siže njenih prethodnih albuma.

Los Ángeles (2017) je bio dokaz karaktera, tradicija pesme i njen glas kao ogoljena emocija. El Mal Querer (2018) je bio dokaz vizije: koncept, dramaturgija, pop koji se pretvara u art projekat, Motomami (2022) je bio dokaz slobode: album koji je na pogled all over the place ali istovremeno sloboda izražaja kroz celinu priče. U LUX-u se te tri linije prepliću i stvaraju pa mogu da kažem album godine.

LUX samo još jednom dokazuje da se pop ne mora pravdati ni algoritmu ni tradiciji. Ovaj žanr pronalazi svoj put do publike i ostaje i dalje glavni muzički pravac. Zato mi se čini da je LUX dobar znak za budućnost muzike, makar one budućnosti koja želi da bude više od tri viralna refrenska takta, sorry Tay Tay fans. Kritika ga već tumači kao kontratežu za instant kulturu zvuka, Suno i ostale AI zvučne priče, beg od toga da sva nova muzika treba da zvuči slično. Lux je album koji traži pažnju i preslušavanje, nudeći nam nešto više od kratkoročne satisfakcije, kompleksnost emocija kroz narativ i koheziju.

LUX svi tumače istovremeno kao avangardu i kao mainstream. U vremenu kada se pop često ponaša kao tržišna kategorija, ona ga tretira kao umetnički jezik, dovoljno fleksibilan da ubaci orkestar i clubbing, molitvu i techno, melodramu i humor.

U eri u kojoj sve postaje shortcut, kratki zvuk za IG story, refren za pet sekundi tiktoka, Rosalíja pravi delo koje može da se seče, ali da time ne izgubi na emociji. I možda je to najbolji pogled na budućnost muzike, ona neće pripadati ni čistom algoritmu, ni čistoj tradiciji, već autorima koji umeju da naprave celinu koja je dovoljno snažna da preživi fragmentaciju. LUX je upravo takva celina – raskošna, zahtevna, ali i zarazno živa.

Poslušajte na Spotifyu: