Euforična introspekcija koja tera na ples
Novi album Deadbeat donosi Tame Impalu na raskršće između introspekcije i euforije. Kevin Parker, čovek koji je sam stvorio i održava ovaj projekat već petnaest godina, u ovom albumu nam otvara vrata u svet gde se psihodelija pretvara u ritam, a gitare menjaju za berghainski puls bass-a… Album je istovremeno i plesni eskapizam i lična ispovest o prihvatanju svoje čovečnosti, umoru, gubitku fokusa i potrazi za smislom u eri iscrpljujućeg tempa života koji nas ostavlja bez daha. Jedini način da se doživi momenat je da se prepustite ritmu zemlje, basu koji vas vodi i pogledu ka zvezdama.
Deadbeat, peti studijski album Tame Impale, nastao je u Parkerovom Freemantl studiju, kao i u legendarnom Wave House-u u Zapadnoj Australiji — mestu koje je obeležilo i rane snimke benda. Ovaj put, inspiracija nije došla iz prostora između snova i realnosti, već sa tla australskih šuma i plaža, sa “bush doof” rejvova — spontanih elektronskih okupljanja u prirodi, gde se muzika čuje kao ritam Zemlje, a telo postaje instrument.
Taj duh slobode i euforije ulazi u svaku pesmu. Tame Impala više ne lebdi kroz oblake gitarskih delay efekata — sada nas udara u glavu ritmom i tera da plešemo. Produkcija je besprekorna, laserski precizna i gotovo hipnotička: Kevin Parker je ponovo sve sam pisao, svirao i producirao, ali ceo album zvuči kao da je iza njega stala čitava ekipa DJ-eva.
ŠTA JE “BUSH DOOF”?
Bush doof je izraz za rejv zabave u prirodi – u šumama, pustinjama ili duž australijskih obala. To su višednevni elektronski događaji koji kombinuju muziku, umetnost, svetlosne instalacije i prirodni pejzaž, često sa spiritualnim prizvukom i zajedničkom energijom slobode.
Naziv potiče od onomatopeje “doof-doof”, koja oponaša duboki bas rejv ritma. Ovaj izraz se pojavio devedesetih u Australiji, gde je “bush doof” postao sinonim za neformalnu, underground kulturu – svojevrsnu fuziju techno-psihodelije i prirodnog okruženja.
Za Kevina Parkera, koji je odrastao u Zapadnoj Australiji, ovi rejvovi predstavljaju povratak korenima: zvuk zemlje, ritam zajednice i slobodu bez ograničenja gradskog prostora. Album Deadbeat upravo iz te energije crpi svoju pulsirajuću dušu – kao da su sintovi i bas linije snimani pod zvezdanim nebom, negde usred australskog “bush”-a.
Zvuk koji pleše između introspekcije i ekstaze
U pesmama kao što su End of Summer i Loser, Tame Impala balansira između emocionalne težine i fizičkog pokreta. Ritmovi su čvrsti, ponavljajući, kao neka mantra — Parker koristi estetiku house i acid-techno produkcije, ali sa sopstvenim potpisom: vokali u ehu, topli analogni sintovi, bas linije koje pulsiraju kao disanje.
End of Summer prvi singl sa albuma ukazao je na veliku promenu — spoj nostalgije i plesnog trensa. Loser pak nosi Parkerovu autokritičnu crtu: „I thought I’d be a star by now, but I’m still a deadbeat.“ Rečenica koja se ponavlja kao mantru, postaje i emotivna tačka albuma — priznanje umora čoveka koji je deceniju i po bio zarobljenik sopstvenog perfekcionizma.
Lični umor i globalni ritam
Naslov Deadbeat može se čitati i kao samoironična dijagnoza. Parker ne beži od svojih slabosti — u intervjuima priznaje da je osećao “kreativni zamor”, da je slava postala teret, a turneje lutanje bez kraja. Tekstovi pesama su refleksivni, puni melanholije i preispitivanja između želje da se pleše i potrebe da se stane i udahne život.
Ipak, iza te umorne introspekcije krije se oslobođenje. Album zvuči kao trenutak kad umetnik prestane da pokušava da nadmaši samog sebe i jednostavno pusti muziku da diše. U tom smislu, Deadbeat nije poraz — to je svesni povratak korenu: zvuku koji ne traži savršenstvo, već autentičnost.
Od Currents do Deadbeat – krug se zatvara
Kada se pogleda evolucija Tame Impale — od gitarskog fuzz sveta albuma Innerspeaker i Lonerism, preko pop-elektronskog Currents do introspektivnog The Slow Rush — Deadbeat deluje kao logičan, ali hrabar sledeći korak. Kao da je Parker konačno zatvorio krug između prošlosti i sadašnjosti: više ne pokušava da premosti jaz između roka i elektronike, već ih spaja u jedno fluidno iskustvo.
U produkcijskom smislu, ovo je potpuno drugačija Tame Impala, prihvatanje elektronskog zvuka u kombinacija sa starijim indie rockom. Album u kome Parker kaže ajmo u clubbing i da uživamo u životu. Ali u suštini, Deadbeat je i dalje tipično Tame Impala iskustvo — introspektivno, melanholično, snovito. Samo što se sada ti snovi ne lebde u oblacima, već plešu pod otvorenim nebom.
Deadbeat je album koji ne pokušava da impresionira, već da oslobodi. U njemu je Kevin Parker pronašao mir u nesavršenosti, i ples u tišini sopstvenih dilema. Ovo je iskren portret umetnika koji više ne ganja savršenost, što apsurdno album čini skoro pa savršenim.
Intervju sa Kevinom Parkerom o novom albumu pogledajte na youtube kanalu Triple J: