Toto, I’ve a feeling we’re not in Kansas anymore.
Postoji trenutak u istoriji kulture kada prvobitno osmišljenja fiktivna priča prevaziđe svoje okvire i postane nešto mnogo više od toga, postane događaj u vremenu koji definiše određene momente u istoriji. Ovo se upravo desilo sa magičnim Čarobnjakom iz Oz-a, fiktivnim svetom koji je izašao iz pera autora L Frenk Bauma i njegove knjige The Wonderful Wizard of Oz iz 1900 godine. Vremenom ova priča je postala prikaz američkog društva kroz istoriju, mesto mašte koje se menjalo sa istim tim društvom – od nevine romantične avanture, preko tehnološkog skoka u vremenu, pozorišnih revolucija pa sve do današnjeg definisanja pop kulture 21 veka.
Čarobnjak iz Oza
Pre nego što je Oz postao filmski spektakl, muzičko čudo ili pop kulturni fenomen današnjice, prvo je nastao književni svet, roman L. Frenk Bauma The Wonderful Wizard of Oz (1900) koji nas je odveo u čarobni Oz.
Baum je u narednih dvadeset godina stvorio četrnaest romana o Ozu, desetine dodatnih priča, mapa, pesama i pozorišnih predstava. I ono što je na prvi pogled delovalo kao bajka za decu zapravo je bilo nešto mnogo ozbiljnije: književni eksperiment u kojem su fantazija, politika, humor i društvena kritika živeli pod istim krovom.
Baum nije želeo da napravi američku kopiju inspirisanu evropljanima HC Andersenom i braćom Grim. Njegova ambicija bila je stvaranje nove američke mitologije, sveta u kojem devojčica iz Kanzasa može preći na drugu stranu duge i otkriti društvo koje je odraz u ogledalu njenog stvarnog života. Čarobni svet Oza nije mesto mašte, on je politički odraz tadašnjeg društva.Svaka regija, svaka princeza, svaki čudni stanovnik, bilo da je od lima, tkanine ili vedrog duha, bio je ogledalo realnog sveta.
U The Marvelous Land of Oz (1904), recimo, pojavljuje se General Jinjur, vođa ženske revolucije koja menja stari poredak, satirični komentar tadašnjih borbi za ženska prava. U Ozma of Oz (1907) Baum uvodi likove koji su i groteskni i komični, ali i začuđujuće savremeni u opisu autoriteta, granica, rata i etike. U The Patchwork Girl of Oz (1913), nestvarna, krpena devojka postaje simbol oslobođene individue, neukrotive kreativnosti i traženja identiteta, decenijama pre nego što je ova tema postala bitna.
Ono što čini ove knjige živim nije samo njihova toplina i maštovitost, već činjenica da se Oz razvija kao živi sistem. Svaki novi roman otvara nove oblasti: Štafldozemlje, Zemlju Džinksa, Nove Teritorije severno od Smaragdnog grada, pustinje i šume koje deluju kao mesta između sna i jave. Oz je kartografija avanture, ali i psihologije, napisana rukom koja razume kako društvo funkcioniše.
Najzad, važno je razumeti da Dorothy u Baumu nije isti lik kao u filmu iz 1939. Ona je hrabrija, smirenija, osoba sa zdravom dozom avanturističkog duha. U romanima ona je često sporedni lik; glavno mesto u romanima zauzimaju Ozma, Tik-Tok, Jack Pumpkinhead, Scarecrow i mnoštvo figura koje nisu dobile svoj filmski trenutak.
U sredini serijala, sa The Emerald City of Oz (1910), Baum pokušava da završi svoje putovanje u Oz. U tom romanu on završava priču tako što Dorothy i cela njena porodica nastanjuju se u Ozu zauvek, a pristup magičnoj zemlji se zatvara za spoljni svet. Međutim pod uticajem javnosti i popularnosti on ipak ponovo otvara vrata Oza.
Kasnije knjige, kao The Scarecrow of Oz (1915) i Rinkitink in Oz (1916), postaju mešavina čistog humora, političke satire i fantastičnih avantura. Baum piše čak i kada je bolestan, kao da se plaši da će svet koji je stvorio nestati ako ga ne dorađuje.
Paralelno sa novim knjigama, Baum gradi nešto još ambicioznije: ideju Oza kao novoj ideju američkog sna. Njegov Oz jeste utopija – nema starosti, nema smrti u klasičnom smislu, nema novca, nema siromaštva. Smaragdni grad je mesto gde je sve moguće, ali pod uslovom da pojedinac doprinosi zajednici. Niko u Ozu ne radi zato što mora, već zato što želi. Baum, naravno, to nikada ne naziva socijalizmom, ali ispod površine njegovog sveta gori ideja o pravednijem društvu.
I možda je baš zato Oz opstao mnogo duže od svog tvorca. Baum je umro 1919. godine, ali njegov svet je i dalje nastavio da se razvija i živi.
Čarobnjak iz Oza (1939) – sanjajmo u Tehnicoloru
Neki filmovi postanu klasici, a neki postanu mitovi vremena. The Wizard of Oz iz 1939 godine spada definitivno u kategoriju mitova. Čak i oni koji nikada nisu gledali film imaju u svojim sećanjima slike prepoznatljivog žutog puta, legendarne crvene cipelice, slike plašljivog lava, strašila koje traži mozak i prelepi glas devojčice koja peva o mestu iznad duge.
Judy Garland, tada tek 16-godišnja devojčica, istovremeno oslobođena kao dečija zvezda i sputana kao vlasništvo MGM studija (modern slavery), unela je u lik Doroti vanvremensku lepotu melanholije u potrazi za boljom sutrašnjicom.
Kada je MGM 1939. godine odlučio da ekranizuje Baumov roman, studio je želio seriju hit filmova, ali igrom slučaja napravio je jedan od najtrajnijih filmova u istoriji. Produkcija je bila haotična, sa stalnim izmenama reditelja – zvanično potpisan Victor Fleming, ali iza njega stoje King Vidor, George Cukor i još nekoliko „nevidljivih ruku” koje su, svaka na svoj način, stvorile ton filma. Ali najveća inovacija koja je zauvek obeležila film bio je Technicolor.
Ulazak u Oz nije samo prelaz iz crno-belog u boju. To je prelaz iz realnog u iracionalno, iz socijalnog u fantastično, iz surove Amerike Velike Depresije u svet potencijalne nade. Prvi trenutak kada Doroti otvara vrata svoje kuće i uđe u pejzaž neonski zelenog Smaragdnog grada i oker žutog puta ostaje jedan od najpoznatijih prelaza u istoriji filma, trenutak u kom boja ulazi u naše snove.
Iako film nikada nije direktno političan, film zajedno sa knjigama hrabro ističe ideje jedne epohe:
• Velika depresija i beg publike u bioskope gde prosečni gledaoci traže beg i ohrabrenje
• Američki mit o samopouzdanju / hrabrosti, gde Doroti kroz priču u Ozu nauči da je ona uvek imala moć da promeni svet
• Ideja identiteta kroz tri prijatelja koji tragaju za osobinama koje već poseduju
• Strah od autoriteta kroz lik Čarobnjaka, čiji autoritet pada kada se otkrije da je on jedan običan čovek, manipulator iza zavese
Smaragdni grad je, prema nekim tumačenjima, satira Amerike: lep spolja, ali pun lažne moći i birokratskih pravila. Zla veštica sa Zapada je strah epohe; dobra veštica je mesto utopije; a Doroti je svako od nas, obična osoba koja traži svoje mesto ispod duge.
Kada je film premijerno prikazan, nije bio komercijalni uspeh koji očekujemo od takvog filma. čak možemo da kažemo da je bio u finansijskom minusu. Tek sa kasnijim televizijskim emitovanjima 50-ih, 60-ih i 70-ih film je postao sveprisutan ritual, godišnji događaj koji se gledao sa porodicom, događaj preko kojeg su generacije odrasle. Da, i ja se sećam 80ih kako Doroti se vrti u tornadu i pronalazi Oz…
Return to Oz – mračne 80te
Ako je Čarobnjak iz Oza iz 1939. bio pozitivno svetlo, šećerna fantazija, tada je Return to Oz film iz senke – povratak u zemlju koja je izgubila nevinost, gde se magija pretvara u psihološku dramu, a dečja imaginacija prelazi u noćnu moru. Film je režirao Walter Murch, montažer i zvučni dizajner koji je radio na Apocalypse Now, The Conversation i The Godfather.
U Return to Oz nema pevanja, nema Technicolor očaravajuće radosti, nema magične zaštićenosti iz 1939. U njegovom svetu, Oz je razoren. Smaragdni grad je kamen; njegovi stanovnici pretvoreni su u statue, obrise prethodnih vremena. A Doroti, sada mnogo bliža Baumu nego Garlandinoj verziji, ima u sebi neku sablasnu tugu, melanholiju deteta koje je prebrzo odraslo.
Fairuza Balk- svi je znamo kao lošu vešticu u kultnom filmu 90ih The Craft, tada tek jedva deset godina, daje jednu interesantnu interpretaciju Doroti. Njena interpretacija nikada nije infantilna. Ona je ozbiljna, preplašena, ali istovremeno pronicljiva, dete koje razume da su svetovi krhki, da su odrasli neumoljivi i da mašta može biti istovremeno spas ali i zatvor iz koga ne možemo pobeći. Film uvodi motiv elektrošok terapije kao pokušaja „izlečenja” Dorotinih priča o Ozu – detalj koji je šokirao tadašnju publiku.
Ovde Smaragdni grad nije večan: on se raspada, njegovi stanovnici prestaju da postoje, moć prelazi u ruke Nome Kinga koji funkcioniše kao tiranin iz senke. Ovakav prikaz zvuči gotovo distopijski, ali je u duhu Baumove originalne ideje: Oz je politički entitet, ne bajkoviti raj.
Za razliku od 1939. verzije, Return to Oz koristi dve Baumove knjige: Ozma of Oz (1907) i delom The Marvelous Land of Oz (1904)
Return to Oz je bio daleko ispred svog vremena. U vreme kada su dečji filmovi postajali sve „mekši”, ovaj film je vratio estetiku evropskih bajki, u vidu gotskih ilustracija, viktorijanske fantastike i psihološke alegorije. Film je pao na box office-u, bio je ocenjen kao „previše mračan za decu” i „previše čudan za odrasle”.
…all about the Wicked..
Postoje priče kojima se uvek vraćamo jer su arhetipske, ali postoje i priče kojima se vraćamo jer imamo potrebu da ispravimo neke neispričane nepravde. Wicked je upravo takva priča-
U središtu Wickeda je Elphaba, devojka zelenog tena, drugačija, inteligentna, emotivna – lik koji u Magvajerovoj verziji predstavlja ono što svaki sistem najlakše označi kao pretnju, različitost koja nije dobrodošla u sistemu koji se plaši promena.
Wicked: The Life and Times of the Wicked Witch of the West
Knjiga objavljena 1995 godine, Wicked: The Life and Times of the Wicked Witch of the West nije bajka, ona je politička, sociološka i psihološka dekonstrukcija Ozovog mita. Magvajerov Oz je država, sistem kontrole, aparat moći. Priča prati Elphabu od rođenja do smrti, u četiri velika luka: detinjstvo, studije na Shiz Univerzitetu, revolucionarni period i konačni pad.
U Wickedu Elphaba je daleko od zle veštice: ona je aktivistkinja za prava životinja, skeptična prema autoritativnim moćnicima, empatična prema marginalizovanim grupama, jednostavno inteligentna osoba koja preispituje svet oko sebe. Kritičko razmišljanje FTW! Ona nije heroina u tradicionalnom smislu: ona je nespretna, inteligentna, ponekad tvrdoglava i često usamljena. Njena „zelenost” nije trik, već metafora, boja kroz koju društvo projektuje svoje strahove od različitosti.
Magvajerov Oz je klasičan sistem birokratije, strogo kontrolisan sistem, klasno podeljen uz ugrađen strah od drugačijeg. Na čelu Oza je Čarobnjaka / prevarant koji koristi sve metode propagande da kontroliše ovakvo društvo. Ček malo, jel i dalje govorimo o Ozu?!!
Knjiga se bavi značajnim temama današnjice: teorijom moći, identitetom, etikom otpora, feminističkim čitanjem bajki, pitanjem šta je „zlo” i ko ga definiše. U njoj Glinda nije samo dobra veštica, Čarobnjak nije samo prevarant, a veštice nisu samo antagonisti, oni su rezultat propagande jednog društva.
Gregori Magvajer piše mračnim stilom, Oz nije svetlo mesto, već duboko političko polje borbe. On je više zainteresovan za etiku nego za spektakl. Zato je knjiga postala kultna, ali ne i masovno popularna.Ako ste zainteresovani za više click za audio knjigu ovde… a roman u knjižarama ovde.
Wicked – the musical
Godine 2003. Stephen Schwartz i Winnie Holzman adaptirali su Magvajerovu priču u mjuzikl, ali ne kao mračnu alegoriju, već kao pop operu o prijateljstvu, identitetu i transformaciji. Rezultat je jedan od najuspešnijih mjuzikala svih vremena, Broadvejski spektakl koji traje preko dve decenije.
Izvedbe Kristin Chenoweth i Idine Menzel su definisale ovaj broadway mjuzikl. Glinda (Kristin) je simbol društvene privilegije, ali istovremeno i tereta koji to nosi, ona je lik koji se, iza glamura i neprirodnog društvenog osmeha, bori sa tim kako da ostane voljena u svetu koji očekuje savršenstvo.
Idina Menzel kao Elphaba donela je sirovu energiju i političku dimenziju, dok su kasnije uloge Elphabe (Rachel Tucker, Willemijn Verkaik, Lindsay Pearce i druge) akcentovale njenu unutrašnju ranjivost i način na koji se hrabrost pretvara u mitologiju. „Defying Gravity” je ostala glavna scena, scena koja definiše ceo mjuzikl.
Mjuzikl menja ključne elemente Magvajerove priče, Elphaba i Glinda postaju najbolje prijateljice, što Magvajer ne sugeriše. Fokus prelazi sa totalitarizma Oza na emotivno sazrevanje glavnih likova, a glavna poruka više nije politička nego poruka podrške, budi ono što jesi!
Schwartz ublažuje politički ton romana ali ga ne briše u potpunosti. Čarobnjak ostaje manipulator, životinje su i dalje potlačena populacija, ali ton je optimističniji i emotivniji, prilagođen široj populaciji.
Kada Elphaba strgne okove društva i pesmom Defying Gravity prihvati sebe i odbaci stege koje joj društvo nameće, dobijamo ključni momenat kada se pesma uzdiže iznad publike, bukvalno i metaforički. To je trenutak u kojem mjuzikl odlučuje da je priča o zloj veštici zapravo priča o ženi koja odbija da bude slomljena.
Za generacije gledalaca taj momenat otpora i bunta postaje mnogo više od same pesme, on je momenat prihvatanja svoje indivualnosti i odbacivanje nametnutih društvenih normi.
Wicked – the movies
Mjuzikl je probio barijeru pozorišta i postao pop kulturni fenomenen generacije, knjiga, s druge strane, i dalje predstavlja skriveni dijamant za one koji žele da uđu dublje u mračan svet Oza.
Međutim, film Wicked je postao filmski spektakl koji definiše generaciju danas, 125 godina nakon originalne priče mi se ponovo pronalazimo u priči o vanvremenskom prijateljstvu u čarobnom Ozu.
Cynthia Erivo i Ariana Grande su istovremeno snaga i fenomen koji je definisao ove filmove. Njihova on i off screen hemija pomera narativ u pravcu gotovo romantične intime, ili bar duboko emotivne povezanosti dva glavna lika koja se formiraju u svetu koji im uporno govori kako moraju da se ponašaju.
Njihovi glasovi funkcionišu kao dva sveta:
– Cynthijin mračni, snažni, vibrato pun bola i otpora
– Arianin svetli, kristalni, precizni glas koji zvuči kao blistava fasada Glindinh društvenih očekivanja.
Wicked: For Good, od danas u bioskopima, je završetak samo jedne priče iz Oza. Tokom celog 20 veka , i sada u 21 veku, Oz inspiriše umetnike da ispričaju svoje neispričane priče. Očigledno da će ovaj svet nastaviti da prodire u našu realnost i ukazuje nam na trenutak vremena u kom se nalazimo.
Art imitates Life i vice versa …a sad pravac u bioskop na Wicked: For Good.