“Everything I’ve done is just trying to capture that one fleeting moment when you feel completely alive.”

U eri kada algoritmi diktiraju ritam, Kevin Parker ostaje romantični outsider — producent, kompozitor i vizionar koji ne beži od introspekcije, ni od muzičke distorzije. Kao um iza projekta Tame Impala, Parker je redefinisao pojam psihodelije za 21. vek: zamagljene granice između gitara i sintha, pop melodija i eksperimentalnog zvuka. Ali, ispod slojeva efekata i ritam-mašina, njegovi koreni su duboko ukorenjeni u tradiciji — u muzici prošlog veka koja ga je oblikovala dok je odrastao bukvalno na kraju sveta, u izolovanom Perthu, daleko od svetskih dešavanja.

---

Neprilagođeno detinjstvo i beskrajna tišina

Parker je u više intervjua govorio o svom ocu, muzičaru koji mu je prvi pokazao snagu melodije i improvizacije. „Moj otac me je učio da muzika treba da zvuči kao sloboda“, rekao je za The Guardian. Njihovi zajednički dani bili su ispunjeni pločama Beatlesa, Beach Boysa, Creama, i Pink Floyda — bendova čije su harmonije i produkcijski eksperimenti kasnije postali osnova Tame Impala zvuka. Još kao tinejdžer, Kevin je provodio sate svirajući bubnjeve i snimajući se na traku, pokušavajući da pronađe savršeni balans između buke i emocije

U interesantnom intervjuu za GQ magazin koji možete da pročitate ako kliknete ovde, Kevin je ušao dublje u njegovo detinjstvo, razvod roditelja koji su uneli itekako emocionalnu turbulenciju u njegovo odrastanje, osećaj zapostavljenosti, izmeštanja, nestabilnosti.

Umesto psihoterapije, Kevin je kroz model pravljenja muzike našao ventil da iskaže sva svoja osećanja i da se balansira. Muzika je ne samo njegov kreativni izraz već i izduvni ventil.

“For me, making music is kind of a therapy. It’s how I make sense of the world.”

Perth je grad na ivici sveta. Toliko udaljen od svega da njegovi stanovnici često kažu da tamo „nema spoljašnih uticaja“. Upravo u toj prostornoj i mentalnoj izolaciji, na obali Indijskog okeana, odrastao je Kevin Parker — budući arhitekta psihodeličnog popa, koji će iz te tišine stvoriti muziku što danas odjekuje globalno.

Rođen 1986. u Sidneju, Parker je rano preselio sa porodicom u zapadnu Australiju. Njegov otac, Jerry, bio je muzičar iz hobija, poreklom iz Zimbabvea, a majka Rosalind, slobodnog duha iz Južne Afrike. Kad su se razveli, Kevin je imao svega tri ili četiri godine — dovoljno malo da ne pamti brak, ali dovoljno star da oseti podeljenost.
„Ne sećam se svojih roditelja zajedno,“ rekao je kasnije. „Samo tišine posle.“

Od tada se njegov svet smanjio: Perth nije imao ni gužvu ni haos, već prostranstvo i vreme. I baš ta sporost — odsustvo ritma sveta — postala je ritam njegove muzike.

Za mladog Parkera to je značilo jedno: usamljenost, ali i slobodu. Provodio je sate u garaži, okružen pojačalima, gitarama i kasetofonima. Sa dvanaest godina počeo je da snima prve trake — sloj po sloj, bez pomoći drugih. „Bilo je to kao da gradim sopstveni univerzum,“ rekao je u jednom intervjuu.

Kada govori o svom gradu, Parker uvek ističe njegovu specifičnu energiju: „Perth ima osećaj da je svet u daljini — mi smo ovde sami sa suncem.“ Ta izolovanost se čuje u Tame Impala: dugi, topli tonovi, prostorni delay efekti i teksture koje zvuče kao pesak i svetlost. To je muzika prostora — muzika horizonta.

Perth nema pritisak velikih scena poput Melbournea ili Sydneya. Tamo nema ni toliko konkurencije ni očekivanja. U toj odsutnosti tržišta, Kevin je mogao da eksperimentiše bez granica. Zato su njegove rane pesme — čak i demo snimci na MySpaceu — zvučale potpuno autentično: kao spoj klasične psihodelije 60-ih i intimne elektronike 2000-ih.

Perth je, kako sam kaže, „dovoljno daleko da nikome ne moramo polagati račune“.
Upravo ta sloboda formirala je njegovu umetničku filozofiju. Parker nikada nije imao potrebu da se uklapa — zato je Tame Impala i danas pre svega jedan čovek u studiju.

Njegova muzika zvuči kao dijalog između prošlosti i sadašnjosti, kao da šezdesete sanjaju budućnost. A sve to potiče iz istog izvora: tišina australijske periferije, miris vrelog asfalta, svetlost koja traje do kasno popodne i dečak koji pokušava da je uhvati u zvuk.

Tame Impala – psihoterapija kroz muziku

“If I try to force a song, it just dies. But when I let it come on its own, it’s like it’s been waiting for me the whole time.”

Iako su ga obeležili klasični rock uzori, Parkerova fascinacija produkcijom vodi ga mnogo dalje. U intervjuima za Pitchfork i Apple Music, isticao je Daft Punk kao moderni ideal umetničke kontrole: “Oni su pokazali da elektronika može biti duhovna, da kompjuter može imati dušu.” Slično kao i njegovi heroji iz 60-ih, Parker veruje u stvaranje „svetova“ kroz zvuk — ali umesto studijskog orkestra, koristi digitalne sintisajzere, lo-fi kompresiju i beskrajni reverb.

Njegovi miksevi su odraz te hibridne filozofije: Lennonov sanjar i daftpankovski kompjuterski nerd susreću se u istoj osobi.

Kada govorimo o Tame Impali, zapravo govorimo samo o Kevinu Parkeru. Njegova diskografija nije samo niz albuma; to je intimni dnevnik sazrevanja, promene i beskrajnog traganja za unutrašnjim mirom kroz zvuk.

---

Innerspeaker (2010): početak u tišini

Sve je počelo s tišinom. Innerspeaker je Parkerov prvi korak iz izolacije — snimljen u prirodi zapadne Australije, među stenama, eukaliptusima i beskrajnim horizontima. Album odiše prostranošću i slobodom: gitare dišu, bubnjevi se valjaju kao talasi, a vokali dolaze iz maglovitog distance.
Pesme poput “Solitude Is Bliss”, “Desire Be, Desire Go” i “Lucidity” zvuče kao manifest mladog čoveka koji veruje da samoća nije kazna nego oslobođenje.

To je bio album na kome je Parker dokazao da može sam — snimio je sve instrumente, producirao i miksao gotovo bez pomoći. Innerspeaker je bio njegovo pismo svetu: “Ovo sam ja, i ovo je moj unutrašnji glas.”

---

Lonerism (2012): usamljeni u gomili

Ako je Innerspeaker bio introspektivan, Lonerism je bio ekstrovrtni pogled na samoću.
Album iz 2012. godine nosi Parkerovu najdublju opsesiju — kako se osećati povezano u svetu koji te ne razume.
Sada se iz garaže preselio u svet — ali svet mu se činio još udaljenijim.
Pesme poput “Feels Like We Only Go Backwards” i “Elephant” kombinuju pop melodije i psihodelične eksplozije, dok produkcija postaje složenija i ambicioznija.

Ovo je trenutak kada je Tame Impala prešao granicu između indie-kulta i globalnog fenomena.

---

Currents (2015): kad srce nauči da pleše

Sa albumom Currents Parker se preobražava. Napustio je gitarske zidove i okrenuo se sintezatorima, pop senzibilitetu i ritmu.
To je album koji zvuči kao promena života uhvaćena u realnom vremenu: ljubavni raskid, novi identitet, odrastanje.
Od monumentalne “Let It Happen” do melanholične “Eventually” i himnične “The Less I Know the Better”, Parker istražuje transformaciju kao jedini put napred.

U intervjuima je govorio da je Currents bio „album pomirenja sa haosom“.
U njegovom svetu to znači: pustiti kontrolu, prihvatiti promenu, ali i dalje tražiti smisao.

---

The Slow Rush (2020): pesak vremena

Pet godina kasnije, The Slow Rush je stigao kao meditacija o vremenu. Nastao delom u Los Anđelesu, delom u Perthu, album je istovremeno disko-euforija i egzistencijalni dnevnik.

Pesme “Borderline”, “Lost in Yesterday”, “Breathe Deeper” i “On Track” osciliraju između pokreta i mirovanja, kao da Parker pokušava da odmeri prolaznost.
„Vreme je bilo glavna tema,“ rekao je u jednom razgovoru, „ali ne kao filozofski koncept — već kao osećaj koji prolazi kroz tebe.“

Kevin Parker – arhitekta jedne muzičke epohe

“Time isn’t the enemy. It’s the reason anything means anything.”

Postoji posebna vrsta umetnika koji se nikada ne moraju gubiti u svetlima reflektora da bi preoblikovali svet oko sebe. Kevin Parker je iz garažnog solo projekta uletio u globalni zvučni pejzaž, i koji je, gotovo neprimetno, postao jedan od najtraženijih autora i producenata današnje pop kulture.
Iako je njegov autorski rukopis prepoznatljiv po već dobro poznatoj estetici, Parker je u poslednjih deset godina izgradio most između nezavisnog i mainstream sveta kroz saradnje sa nekim od najvećih imena muzike.

Rihanna: kada “New Person” postane “Same Ol’ Mistakes”

Kada je Rihanna 2016. objavila album ANTI, među neonskim R&B teksturama iznenada se pojavila pesma „Same Ol’ Mistakes“ — gotovo identična verzija Tame Impala kompozicije „New Person, Same Old Mistakes“.
Rihanna nije samo obradila pesmu; ona ju je preuzela u svoj vokalni univerzum, zadržavajući Parkerov aranžman i produkciju, ali joj je dala senzualnost i melankoliju urbanog pop-sveta.
Parker je kasnije rekao da je pesmu ionako zamišljao kao ženski vokal — i da je Rihannin izbor bio „najlepša potvrda da njegova muzika diše izvan žanra“.

Lady Gaga i “Perfect Illusion”: eksplozija između gitare i ekstaze

Godinu dana kasnije, Parker je prešao iz senke u centar pop studija. Zajedno sa Lady Gagom, Markom Ronsonom i BloodPopom stvorio je himnu „Perfect Illusion“ — prvi singl s njenog albuma Joanne.
Dok je Gaga tražila način da se odvoji od elektronskog glamura ranijih godina, Parker je uneo ono što najbolje zna: živu energiju, distorziju, psihodeliju i sirovu emociju.
Rezultat je bio grubi pop-rock hibrid koji se odvijao kao Tame Impala pesma pretvorena u clubbing himnu. Gaga ga je kasnije nazvala „pravim muzičkim genijem“, a Parker je priznao da mu je taj susret otvorio vrata sveta u kome gitara i pop zvuk ne moraju biti suprotnosti.

Diana Ross: svetlo iz 70-ih u rukama novog psihodeličnog arhitekte

Kada su 2022. godine Diana Ross i Tame Impala objavili „Turn Up the Sunshine“ za animirani film Minions: The Rise of Gru, mnogi su mislili da je to šala.
Ali upravo tu — u spoju disko-nasleđa i neonskog popa — Parker je pokazao da njegova produkcija može da spoji generacije. Ross, glas Motown ere, i Parker, sin digitalne psihodelije, spojili su toplinu i futurizam u savršenom balansu nostalgije i energije.

Mark Ronson: prijateljstvo kao laboratorija

Njihova saradnja počela je 2015. na albumu Uptown Special, kroz pesmu „Daffodils“.
Ronson je tražio zvuk između funka i snova — i pronašao ga u Parkerovom falsetu i svemirskom reverbu. Oni i dan danas imaju veoma uspešnu saradnju i jedan drugoga inspirišu da budu bolji umetnici. Ronson je u više navrata rekao da Kevin ima „najosetljivije muzičko uvo svoje generacije“.

Simfonija između svetla i tame

U savremenoj pop-elektronskoj muzici, malo je saradnji koje su izgledale toliko prirodno, a ipak toliko iznenađujuće, kao spoj između Kevina Parkera, uma iza Tame Impale, i francuskog elektronskog dua Justice.
Na papiru, njihovi svetovi su različiti — Parkerov introspektivni, hipnotični psihodelični pop i Justiceov brutalni, barokni elektro-disco.
Ali kada su se ti univerzumi spojili, rezultat nije bio kompromis nego sinteza: elektronska duhovnost sa ljudskim licem.

Pogledajte kako izgleda koncert Justice-a i trackujte njihov neki performans po EU, za sada su samo u Americi i u Australiji ali vratiće se kući kad tad!

---

Elektronski san i glas iz svemira

Saradnja je započela kao tiha razmena poštovanja. Justice su dugo javno govorili da bi voleli da rade s Kevinom Parkerom; njegov glas i osećaj za melodiju savršeno su se uklapali u njihovu estetiku — onu koja balansira između klupske ekstaze i gotovo religijskog naboja.
Kada je 2024. objavljena pesma “One Night/All Night”, prvi singl sa njihovog albuma Hyperdrama, mnogi su rekli da je to „zvuk decenije“. Parkerov falset lebdi iznad Justiceovih masivnih sintisajzera, stvarajući napetost između svetlosti i tame, analognog i digitalnog, tela i sna.

Zatim je došla “Neverender”, još ambicioznija i emotivnija.
Pesma spaja Parkerov unutrašnji svet sa Justiceovim arhitektonskim pristupom zvuku: pulsirajući bas, laserski synth, i glas koji zvuči kao da pokušava da pobegne iz mašine.
Video spot, nadahnut estetikom japanskog animea i art-nouveau vizualima, dodatno potvrđuje da se radi o nečemu što prevazilazi samo muziku – to je audiovizuelna katedrala.

---

Neverender – trenutak priznanja

Pesma “Neverender” donela im je Grammy nagradu 2025. godine u kategoriji Best Dance/Electronic Recording — priznanje koje je potvrdilo da je njihov spoj ne samo umetnički već i globalno relevantan.
Kritičari su je opisali kao „emotivni techno manifest“ i „neuhvatljivu fuziju disko-psihodelije i spiritualnog popa“.
Za Parkerovu karijeru, to je bio simbol novog poglavlja — izlazak iz introspektivne sfere Tame Impale u otvoreni prostor kolaborativne, svetske elektronske scene što ukazuje i sa novim albumom.

Zvuk budućnosti

Parker i Justice su dokazali da granice između žanrova više ne postoje — samo iskrenost i zvuk. Njihova muzika spaja francuski elektro-minimalizam i australijsku psihodeliju, popularizujući novi oblik zvuk emotivne elektronike, zvuk budućnosti.

Kada se pogleda evolucija Tame Impale I Kevina Parkera — od gitarskog sveta albuma Innerspeaker i Lonerism, preko pop-elektronskog Currents do introspektivnog The Slow Rush — Deadbeat deluje kao logičan, ali hrabar sledeći korak. Kao da je Parker konačno zatvorio krug između prošlosti i sadašnjosti: više ne pokušava da premosti jaz između roka i elektronike, već ih spaja u jedno fluidno iskustvo.

Njegov novi album Deadbeat je potpuno drugačija Tame Impala, prihvatanje elektronskog zvuka u kombinacija sa starijim indie rockom. Album u kome Parker kaže ajmo u clubbing i da uživamo u životu. Ali u suštini, Deadbeat je i dalje tipično Tame Impala iskustvo — introspektivno, melanholično, snovito. Samo što se sada ti snovi ne lebde u oblacima, već plešu pod otvorenim nebom. Više o novom albumu pročitajte ovde