Seinfeld: Sitkom koji je promenio devedesete
Kada je krajem osamdesetih NBC lansirao novu humorističku seriju o stand-up komičaru i njegovim prijateljima u Njujorku, malo ko je mogao da pretpostavi da će upravo ta serija, ironično nazvana „show about nothing“, postati jedan od najuticajnijih kulturnih fenomena devedesetih. Seinfeld je bio sitkom koji je odbio da se povinuje pravilima televizije svog vremena – i upravo zato je redefinisao šta televizija može da bude.
Dotadašnji sitkomi su imali jasnu dramaturgiju: porodične vrednosti, lekcije naučene do kraja epizode i „toplu poruku“. Seinfeld je sve to bacio kroz prozor. U njegovom univerzumu, humor nije dolazio iz velikih zapleta, već iz banalnosti: čekanja na sto u restoranu, traženja auta u garaži, neprijatnog pozdrava u hodniku. Larry David i Jerry Seinfeld su, kao pravi hroničari svakodnevice, uzdigli trivijalno do statusa umetnosti. Njihova logika je bila jednostavna – život se ne sastoji od velikih pouka, već od sitnih frustracija.
Još jedan razlog zašto je Seinfeld bio revolucionaran jeste u načinu na koji je oblikovao svoje junake. Jerry, George, Elaine i Kramer nisu bili „simpatični gubitnici“ kakve je publika do tada volela, već sebični, nervozni i često moralno upitni. Nisu se menjali, nisu učili, nisu sazrevali. Njihova narcisoidnost bila je ogledalo urbane generacije X – cinika koji su prezirali sentimentalnost osamdesetih i radije birali ironiju kao način komunikacije sa svetom.
Malo koja serija je toliko oblikovala jezik svakodnevice. Izraz „yada yada yada“ postao je sinonim za prećutkivanje detalja, „double-dip“ je ušao u rečnik etikete, dok je „No soup for you!“ prerastao u globalni mem pre nego što je internet postao masovan. Seinfeld nije bio samo televizijska serija – bio je filter kroz koji su ljudi počeli da posmatraju sopstvene živote, pronalazeći u njima komične, trivijalne obrasce.
U širem kulturnom kontekstu, Seinfeld je bio savršeno uklopljen u duh vremena. Devedesete su bile era postmoderne distance, ironije i svesnog odbacivanja ozbiljnosti. U isto vreme kada je grunge razbijao glatku estetiku MTV-ja, a Tarantino uveo pop-kulturni dijalog u film, Seinfeld je na televiziji uradio isto – pokazao da svakodnevica ne mora biti prikazana ozbiljno, već kroz komični, gotovo nihilistički filter.
Uspeh serije je dokazao da publika ne traži nužno priče sa moralnom poukom i idealizovane likove. Bio je to sitkom za novu, urbanu publiku, koja se nije poistovećivala sa porodičnim vrednostima Full House-a ili Family Ties-a, već sa haotičnim, sebičnim i ironičnim likovima. U tom smislu, Seinfeld je otvorio vrata serijama poput Friends, Curb Your Enthusiasm, pa i kasnijim „pametnim komedijama“ poput Arrested Development i The Office.
Seinfeld nije bio samo serija o „ničemu“. Bio je to eksperiment koji je uspeo da pokaže da „ništa“ može biti univerzalno, smešno i – možda najvažnije – iskreno. Njegova revolucija nije bila u tome što je ismevao svakodnevicu, već u tome što je svakodnevicu učinio vrednom gledanja.