Najboljih pet

Ok, možda nije adekvatno da počnem sa citatom pesme Ace Pojovića, ali podnaslov za seriju Half Man je više nego adekvatan.

Prethodna serija Richarda Gadda je bila super uspešni Baby Reindeer, serija koja ga je učinila jednim od najtraženijih mladih autora danas. Njegova nova serija Half man se vraća kroz priču slične jačine, priču koja će da vas pogodi jer govori o nama samima, potencijalnim verzijama naših ličnosti samo da su društvene ili porodične okolnosti bile nešto drugačije. Podsetiće vas na neke ljude koje poznajete, neke ljude koje vidite svakog dana na TVu, neke ljude koje vidite na ulici i pomislite znam priču o ovom liku.  Ovom pričom Gadd udara direktno u teme muškog identiteta i društvene represije, u sve ono što muškarci nose u sebi ali često nikada ne nauče to da iskažu kroz reči i emocije. Ako ste pogledali seriju ovo je idealna recenzija da malo dopunite vaše osećaje posle gledanja:

The Story

Niall i Ruben su braća. Ne po krvi, ali najbliže što se može biti.

Ruben je agresivan, arogantan i problematičan mladić na rubu ekscesa. On već od rane mladosti  upada u velike probleme sa zakonom zbog svog impulsivnog ponašanja. Njegova majka se useljava kod svoje ljubavnice koja ima sina Nialla, povučenog, neprilagođenog mladića koji je toliko lišen samopouzdanja da mu njegov novi polubrat postaje uzor, ali i više od toga. Dva mladića, dva muškarca, dve potpuno različite ličnosti koji u sebi imaju dve potpuno različite reakcije na svet oko sebe.

Serija prati Rubena i Nialla kroz više od 30 godina, od odrastanja 80-ih godina pa sve do današnjeg dana,  i istražuje kako iskustva iz detinjstva oblikuju odrasle živote, objašnjavajući emocije besa, lojalnosti i emocionalnu oštećenosti.

Odrastanje u boli…

Problematični Ruben odrasta u domu gde se ljubav i nasilje često ne razdvajaju. On je naučio da je svet mesto u kojem moraš uzeti pre nego što ti se uzme. Agresija ne kao izbor,  već kao jedini jezik koji je naučio. Ček malo, jel ovo priča o čacijima?

Niall odrasta u drugoj krajnosti. Tišina njegovog postojanja je njegov oklop. Ne zato što nema šta da kaže, nego zato što govoriti nikada nije bilo sigurno, ili nikada nije bilo nekoga da ga čuje. Povlači se, smanjuje se, uči da postoji što manje, nadajući se da će tako biti i manje povređen.

Dva mladića, dva potpuno različita odgovora na isti osnovni problem: nedostatak sigurnosti. I onda se njihovi životi sudaraju.

Za Rubena, Niall postaje nešto što nikada nije imao,  nekoga ko ga ne ugrožava, nekoga prema kome može biti zaštitnik umesto pretnje. Za Nialla, Ruben postaje sve ono što on nije – glasan, siguran, spreman da stane ispred njega kad svet postane previše. Jedan drugom postaju porodica koju nisu birali, ali koja im je jedina dostupna.

Potraga za identitetom

Tu je tačka u kojoj vredi razdvojiti njihove priče.

Niall je čovek koji ne zna ko je. Njegova maska je praznina, odsustvo, povlačenje, izbegavanje sopstvenog ja toliko dugo da postane nedostupno i njemu samome. Kod Nialla postoji jasan jaz između onoga ko jeste i onoga što pokazuje.

Kod Rubena, taj jaz je teže pronaći. Ruben jeste impulsivan. Jeste destruktivan. Jeste čovek koji prvo udari, pa razmisli. On ne glumi, to je njegov stvarni način postojanja u svetu. I baš zato je lako pomisliti da je Ruben, paradoksalno, prihvatio sebe više nego Niall. On ne krije ko je. On to demonstrira, glasno, svaki dan.Ali to prihvatanje nije onako kako izgleda.

Postoji razlika između prihvatanja sebe i identifikacije sa sopstvenim mehanizmom odbrane. Ruben nije prihvatio osobu koju je trauma od njega napravila, on je postao svoj mehanizam odbrane, tako potpuno da više ne postoji razlika između njega i te odbrane. To nije mir sa sobom. To je nestanak svega što je bilo pre odbrane.

Agresija mu nije bila izbor identiteta. Bila je strategija preživljavanja, udari prvi, jer ako ne udariš ti, udariće te. Vremenom, strategija je prestala da bude alat koji koristi i postala je impuls koji rešava stvari. Agresija stiže prva, automatski, brže od misli,  jer mozak koji je odrastao u opasnosti nauči da reaguje pre nego što razmisli, jer razmišljanje nekad oduzima sekundu koju nemaš. Šta se desi kada refleksni impulst prilikom odlučivanja vremenom postaje identitet?

I tu je njegova maska, ne maska koja prikriva slabost, nego maska koja je toliko srasla sa licem da je postala lice. Ruben napada pre nego što bude povređen, jer je u njegovom svetu povreda je izvesnost. Taj izbor, ponovljen hiljadama puta tokom godina, prestaje da bude izbor i postaje refleksno ponašanje koje stvara novi identitet.

I to je razlog zašto je Ruben opasniji od Nialla, ali i tragičniji na svoj način. Niall bar znа  negde duboko  da mu nešto nedostaje. Ta praznina ga muči, ali ta praznina je i prostor u kojem bi, teoretski, mogla da stane promena. Ruben nema taj prostor. Njegova maska ne ostavlja procep. Sve je čvrsto, sve je rešeno, sve je već odlučeno.

Društveno nametnuta toksičnost

Ono što Half Man razume,  a što je retko prikazano sa ovakvom iskrenošću,jeste da Ruben i Niall nisu samo proizvod svojih porodica. Oni su proizvod celog jednog sistema vrednosti koji oblikuje njih i brojne generacije muškaraca danas.

Psihologija ovo zove normativna muška aleksitimija, naučena nesposobnost da se prepoznaju i izraze sopstvena osećanja, ne zbog biološke razlike, nego zbog decenija društvenog treninga koji muškarcima poručuje da osećanja predstavljaju opasnost. Dečaku se ne kaže direktno “nemoj da osećaš”. To se radi suptilnije kroz fraze, budi jak, budi muško, nemoj da plačeš….Svaka od tih rečenica je mala cigla od koje nastaje zid.I taj zid ukoliko se ne razruši u doba zrelosti ima velike posledice. Izbegavajući emociju, ona ne prestaje da postoji, već nestaje mogućnost izražavanja iste. A ono čemu nemamo pristup, ne možemo da obradimo. Ono što ne obradimo, mora negde da se taloži.

Za Rubena, to negde je bes. Bes je, paradoksalno, jedna od retkih emocija koje društvo dozvoljava muškarcima, čak i nagrađuje. Ljutit muškarac je jak. Pogledajte samo naše društvo. Bukvalno je sve na polugama moći, samo to se ceni. Uplašen, povređen ili tužan muškarac je problem društva. Tako bes postaje univerzalni prevod za sve ostalo, za strah, za stid, za bol, za usamljenost. Sve se prelije u istu posudu, jer je to jedina posuda koja je dozvoljena.

Za Nialla, to negde je nestajanje. Ako izražavanje potreba donosi rizik od odbijanja ili poniženja, najsigurnija strategija je da se potrebe ne izraze, pa onda, vremenom, da se uopšte ne osete. Niall se ne povlači jer ne oseća. Povlači se jer je naučio da je opasnost imati emocije i iskazivati ih javno.

Ovo je ono što čini Half Man toliko teškim za gledanje i toliko važnim. Serija nikad nas ne ubeđuje da su ovi muškarci loši.  Ona kaže: pogledajte šta smo ih naučili da rade sa sobom, i zamislite koliko muškaraca oko vas, sinova, braće, partnera, prijatelja, nosi istu stvar, samo tiše, samo sporije, samo bez kamere koja to prati.

Jer Ruben i Niall nisu toksične osobe, toksičnost je atmosfera u kojoj su odrasli, pravila igra koja su odavno postavljena. Oni su samo prilagođeni i više ne razlikuju svoje uloge od sopstvenog identiteta.

I to je razlog zašto jedini način razrešenja ovog odnosa je jedna velika eksplozija.

Half Man je priča koja izranja iz fikcije, ali ono čime se bavi je duboko stvarno. Stvarno je za sve muškarce koji bi trebalo da je pogledaju, i stvarno je za Gadda koji nastavlja da traga za lekom za sopstvene traume, u nadi da bi mogao da pomogne i drugima. Kako Gadd kaže: ” Half Man je za mene uvek bila priča o represiji, o teškoći komunikacije, o pokušaju da izraziš ljubav prema drugima i prema sebi, i o uticaju života sa traumom“.

Half Man nije laka serija za gledanje. Neke scene su suviše teške za gledanje jer je priča izuzetno mračna i intenzivna, ali istovremeno ovo je priča koja će vas naterati da malo stanete i razmislite o društvu danas.

Poruka koju ona šalje je bitna svakom od nas. Ako ne procesiramo svoje traume, ne suočimo se sa njima, ne razgovaramo o njima, ne tražimo pomoć, ostajemo zaglavljeni u verziji sebe koja je formirana u najtežim trenucima našeg života. Postajemo, kako serija kaže u svom naslovu, samo pola čoveka. I ostajemo to sve dok ne pronađemo, ili u sebi, ili u nekom drugom, ono što nas čini celim.