Devil Wears Prada 2: ★★★★ (4/5)
Đavo nosi Pradu 2, komedija
Distribucija: Megacom Film MCF
IMDB: 6.8/10
Rotten Tomatoes – Kritičari: 78 % / Publika: 86%
Pre dvadeset godina, jedan film je definisao generaciju. Nije to bio blockbuster sa eksplozijama ni superherojski spektakl, bila je to priča o jednoj devojci, jednoj opasnoj šefici i jednoj industriji koja je izgledala nedodirljivo. The Devil Wears Prada iz 2006. je bio savršen film u savršenom trenutku. Pitanje je uvek bilo, da li nastavak ima razlog da postoji?
Odgovor je: delom da, delom ne. Pročitajte zašto!
Dvadeset godina kasnije…
Andy Sachs je postala uspešna nagrađivana novinarka u Njujorku, ali kao što je slučaj sa svim važnim novinarskim kućama u savremenom svetu, njena cela redakcija dobija otkaz putem SMS-a tokom gala večeri. Doba interneta je stiglo, a štampani mediji se gase. Početak filma nam je odmah dao ton i objasnio centralnu polaznu tačku filma. Sa druge strane, Miranda Priestly,je pod vatrom kritika zbog promovisanja branda koji koristi radnu snagu tzv sweatshopa negde u Aziji. Kako bi spasio reputaciju Runwaya, vlasnik kompanije Irv Ravitz angažuje Andy kao urednika rubrike features, ali bez Mirandine saglasnosti.
Isti svet, svi su dvadeset godina stariji, ali deluje da nisu ništa pametniji već naprotiv. Jeste totalno recikliranje, ali bar je zabavno!
Greatest hits formula – ne menjaj ono što valja!
David Frankel i scenarista Aline Brosh McKenna su se vratili i napravili ono što su uradili i prvi put. Isti tim, ista energija, slična struktura. To je ujedno i prednost i mana.
Prednost: film vam nikad ne dosadi. Tu su likovi koje volimo – Miranda, Andy, Emily, Nigel, svi oni funkcionišu besprekorno. Nema onog osećaja koji je pratio, recimo, Sex and the City filmove, gde su likovi postali karikature sebe. Ovde su svi prepoznatljivi, ali i stariji, i to starenje nosi svoju težinu. Miranda koja se bliži kraju karijere je zanimljivija od Mirande na vrhuncu moći.
Mana: film ne donosi ništa novo. Struktura je poznata (bukvalno ista), obrte vidiš unapred, a humor je nešto blaži i mekši nego u prvom delu. Deluje da je sve ovo odigrano na sigurno.
Šta to beše novinarstvo?
Ovo je deo u kom film neočekivano postaje relevantan na način na koji scenarista možda nije ni planirao.
Prvi deo 2006 godine je bio poslednji trenutak kada je novinarska industrija izgledala moćno. Runway (Vogue) je bio simbol sveta u kome je stručnost predstavljala nešto. U tom svetu morao si da poseduješ znanje o modi, kulturi, istoriji, kontekstu, da si smeo da pričaš o tome. Miranda Priestly nije bila tiranin samo zbog karaktera, ona je je tiranin, ali istovremeno vrhunski stručnjak sa netolerancijom prema mediokritetima.
Dvadeset godina kasnije, 2026 taj svet više ne postoji. Nagrađivana novinarka Andy dobija otkaz putem SMS-a. Runway se bori za opstanak. Svaki površni idiot sa pametnim telefonom i 50.000 pratilaca ima platformu. Nekada je bila potrebno znanje o oblasti iz koje dolaziš, duboko razumevanje kulture da bi se govorilo o nekoj temi, danas algoritam odlučuje ko je relevantan, a stručnost je postala prepreka (koštaš previše, you are fired!), a ne prednost.
Film govori o ovoj temu, možda ne uvek svesno. Ponekad su te teme ostaju samo u pozadini filma umesto da bude smeštena u prvi plan. I tu možda leži propuštena šansa filma: priča o padu novinarske industrije mogla je biti centralna tema, ali komercijalno gledano smislenije je bilo baviti se glavnim likovima, posebno centralnim likom Meryl Streep. Treba i to razumeti.
Meryl Streep – ikona vremena
Nema mnogo toga o čemu se može raspravljati kada je Meryl Streep u pitanju. Miranda Priestly u njenom izvođenju je jedna od najvećih filmskih uloga poslednjih trideset godina. U nastavku Streep to potvrđuje sa lakoćom koja izgleda gotovo nepravedno prema svim ostalim glumcima u industriji.
Hathaway je kao i u prethodnom delu draga i zabavna. Emily Blunt krade svaku scenu u kojoj se pojavi, njena filmska životna priča u poslednjih 20 godina mnogo je zanimljivija od Andyine. Nove uloge su solidna podrška filmu, Lucy Liu, Kenneth Branagh, Justin Theroux, svi oni rade sa onim što im je dato ali niko od njih nema poseban trag. Realno ovo je opet film o Mirandi Priestley.
The Devil Wears Prada 2 nam vraća likove koje volimo, ne uništava ih, i ima nešto smisleno da kaže o svetu koji se značajno promenio. Ovo nije reboot koji je fijasko kao Sex i grad. Ovo nije sequel koji je originalan i svež. Pred vama je jedan zabavan, topao i prijatan film nakon kojeg možete da se zapitate šta se desilo sa našim svetom pod uticajem interneta. Znam da nije postajala namera ali ja sam izašao iz bioskopa sa žalom za dobrim novinarstvom i ljudima koji se bave istim. Ali za ozbiljne teme bolje da sačekamo neki drugačiji film. Đavo nosi Pradu je tu da zabavi i potpuno u tome uspeva. Gledaoci u bioskopu su za zadovoljnim komentarima napustili bioskopsku dvoranu, to je jedino što se računa.
Leave a Reply