Najboljih pet

Anatomija jednog odnosa

Radnja filma je, u svojoj suštini, varljivo jednostavna. Fokus je na vezi dvoje ljudi – glavnim likovima Emme i Charliea. U planiranju sopstvene svadbe njih dvoje počinju da pucaju po šavovima zbog neizgovorenih istina i sitnih, naizgled nebitnih događaja koji izvlače ono najgore iz njih. Nema velikih eksplozija, nema teatralnih svađa. Sve se dešava u pogledima, polurečenicama i onoj teškoj, skandinavskoj monotoniji koja prožima svaki kadar. Film istražuje koliko zapravo poznajemo osobu pored koje se budimo i šta se dešava kada se maske koje nosimo u javnosti konačno padnu…

… ‘ko jebe iluzije i propale brakove …

The Drama postavlja jedno od najtežih pitanja u vezama: da li bi voleo tu osobu da znaš baš sve o njoj?

Postoji psihološki koncept koji se zove iluzija transparentnosti,  tendencija da verujemo da su naše misli i osećanja vidljiviji drugima nego što zaista jesu, i obrnuto, da mi kao pojedinci smo ubeđeni da razumemo unutrašnji svet osobe bliske nama bolje nego što je to stvarno moguće. U vezama, ta iluzija je posebno jaka. Godinama gradimo sliku o partneru, ko je, šta vrednuje, kako reaguje, i često zaboravljamo da je ta slika uvek nepotpuna. Uvek je tu deo koji nismo videli, period pre nas, verzija te osobe koju nismo upoznali.

Emma ne sakriva svoju tajnu iz hira. Tajna je sakrivena jer ni ona sama ne zna kako da pomiri tu verziju sebe sa ženom koja je danas, osobi koja je konsturisala identitet na traženju sebe i životnoj školi. Realno niko od nas nije osoba koji ste bili pre 25 godina i pitanje je da li bi ta verzija vas prihvatila ovu danas.

Charliev problem sa prihvatanjem Emmine tajne stavlja ga u stanje šoka. To je suočavanje sa nečim što psiholozi zovu kognitivnom disonancom,  nemogućnošću da pomiriš dve slike iste osobe koje ne mogu da koegzistiraju. Čovek kojeg voliš i čovek koji je mogao da uradi to, kako to može da bude ista osoba? Režiser Borgli ne daje odgovor. Ostavlja Charlieja, i nas, da sedimo u toj nelagodi.

Ono što film u krajnjoj liniji tvrdi je nešto što terapeuti znaju odavno: intimnost nije poznavanje celokupne istine o nekome. Intimnost je odluka da nastaviš da voliš osobu čak i kada shvatiš da je nikad nisi u potpunosti poznavao. Radikalno prihvatanje ili nema ničega.

U 2026. godini, kada smo navikli da živimo u kulturi potpune transparentnosti, gde se sve deli i  kada je sve dostupno, The Drama nam šapuće nešto psihološki neprihvatljivo za modernog čoveka, neke naše tajne treba da ostanu samo naše. Oversharing je za IG.

Zendaya je ovde u svom najboljem izdanju, prvenstveno zato što je u kontrastu sa svojim dosadašnjim ulogama. Njena gluma ovde je suptilna i precizna. Pattinson je malo over the top u ulozi smušenog britanca ali ok, takva mu je i uloga. Bukvalno gledate njega i vidite Hugh Granta pre 20tak godina. Hemija između njih postoji, ali više kao anksiozna tenzija između dvoje ljudi koji se bore da dišu u u istom prostoru.

Minimalizam koji negde prelazi u monotoniju

Ipak, The Drama je ponekad previše zagledana duboko u sopstvenu melanholiju. Na momente, film postaje naporno monoton, namerno testirajući granicu između umetničke sporosti i čiste dosade. Atmosferu dodatno opterećuje muzička podloga ,ta minimalistička, repetitivna komorna klassična muzika koja me je izludela. Ako je ideja bila da se stvori nelagoda i anksioznost, Well fu.king  Done!

The Drama je film o vezama koji ne nudi rešenja, već samo postavlja neprijatna pitanja. Ako ste spremni za introspekciju i skandinavski senzibilitet nalik na Force Majur, ovo su 4 zvezdice koje vrede truda.

★★★★(4/5)