Koliko puta smo već videli priču o zombijima na televiziji i filmu? Trilion puta, a isto toliko puta smo se pitali šta bismo uradili da smo suočeni sa najezdom. Vremenom se narativ promenio – preostala populacija je postala veća pretnja normalnim ljudima nego sami inficirani (The Walking Dead, 28 Days Later). Inficirani su bili samo početak; pravi zaplet dolazi kasnije, kada spoznate kakva je ljudska priroda u ekstremnim situacijama. E, onda počinje horor. Nia DaCosta i sada već legendarni scenarista Alex Garland sa novom trilogijom fokusiraju se upravo na taj element, i tu kreće najveći košmar.

The Bone Temple je redak nastavak koji poboljšava originalnu priču dodatnim značenjem. I to ne zahvaljujući boljoj akciji, već ukazujući na ljudsku prirodu i nedostatak humanosti u teškim vremenima.

Dva sveta, jedna apokalipsa

Film prati dve paralelne priče. S jedne strane imamo kult koji predvodi samoproklamovani Sir Lord Jimmy Crystal (Jack O’Connell), a sa druge doktora Kelsona (Ralph Fiennes), usamljenika koji je u ruinama sveta izgradio hram od kostiju mrtvih kao čin poštovanja prema onima kojih više nema.

Jimmy Crystal je psihopata, tvorac postapokaliptične religijsko-manipulativne doktrine koja je negde između bizarnog masha-upa satanizma i Teletabisa. Inspiracija je očigledna – duga plava kosa i harizma Jimmyja Savile-a, engleskog voditelja za koga se tek nakon smrti saznalo da je bio pedofil – monstrum. Filmski Jimmy gradi moć kroz mistifikaciju i građenje mita o sebi kao sinu Sotone, potčinjavajući maloletne sledbenike koji se odriču identiteta i preuzimaju njegovo ime. Jimmy, Jimmy, Jimmy, svi smo mi Jimmy. O’Connell ga igra sa takvom maničnom posvećenošću da je Jimmy istovremeno priglup i manijakalno opasan.

Sa druge strane, doktor Kelson je ateista, naučnik i čovek koji i dalje nije izgubio veru u ljude. Njegova najradikalnija odluka nije puko preživljavanje, već pokušaj da razume svet i ostavi uspomenu na žrtve infekcije. Dok Jimmy gradi katedralu straha, Kelson gradi hram kostiju, ali istovremeno spomenik žrtvama infekcije.

Duran Duran i kultura kao poslednja linija odbrane

Nije slučajno što Kelson na generatorom napajanom gramofonu pušta ploče iz osamdesetih. Muzika Duran Duran, Radiohead, Iron Maiden služi kao podsetnik na uzvišene ljudske vrednosti. Kultura je dokaz da je čovek više od instinkta. Scena u kojoj Iron Maiden trešti do daske u najgorem mogućem trenutku je momenat koji ćete pamtiti; muzika ovde odbija da umre. Iako horori retko donose nagrade, Ralph Fiennes ih zaslužuje samo za tu scenu. It’s Shakespeare!

Empatija kao politički stav

Kada se završi glavna priča, film nas iznenađuje pojavom Cilliana Murphyja.

Jim iz originalnog 28 Days Later je danas čovek u godinama, seda kosa, ista koliba i živa ćerka. On u seoskoj idili sedi sa njom i uči je istoriji. Govori joj o Prvom svetskom ratu, o Versajskom miru koji je u žurbi da kazni krivce napravio sve uslove za Drugi. I onda o Maršalovom planu,  o tome kako su pobednici posle Drugog rata odlučili da ne kažnjavaju, već da pomažu. Da grade. Da razumeju.

Kad ćerka ugleda Spikea i Kelly kako beže od inficiranih i pita – da li da pomognemo, Jim bez oklevanja kaže: “Of course we are.”

To je kraj filma. I to je, u stvari, čitava poruka filma sabijena u nekoliko reči. Empatija nije slabost. Ona je poslednja instanca humanosti i osobina koju ne smemo da izgubimo. U 2026. godini, ona je politički stav. Pravi monstrumi, kao što smo oduvek znali, nisu infektni ljudi koji trče po ulicama već oni koji sede na prestolu koji su sami izgradili hraneći se tuđim strahom.

★★★★½ (4.5/5)